KOME I ZAŠTO TREBA JAVNI SERVIS

ZAKLJUČCI SA SEMINARA GS KUM NEZAVISNOST

ODRŽANOG 26. – 28. OKTOBRA 2018. GODINE

1. S obzirom da je novinarski posao u Srbiji opterećen cenzurom ili autocenzurom, te u ogromnoj meri zavisan od centara političke i ekonomske moći, to se pogubno odražava na radni status i prava iz radnog odnosa, što ovaj posao čini duboko prekarnim i za posledicu ima nesigurnost i neizvesnost ove profesije – neophodan je aktivniji angažman sindikata u cilju otklanjanja ključnih uzroka problema sa kojima se suočavaju medijski radnici;

2. U uslovima neslobode medija, u kojima su novinari koji profesionalno obavljaju svoj posao često meta pretnji ali i fizičkih napada, aposlutno je ugroženo pravo građana na objektivno i pravovremno informisanje, a time onemogućeno i podsticanje javne debate u društvu i razvijanje građanske svesti i kritičkog odnosa prema donosiocima odluka – zbog čega će granski sindikat KUM sve svoje sindikalne organizacije pozvati na solidarnost sa medijskim radnicima, jer ugrožavanje medijskih sloboda ugrožava i prava svih građana;

3. U medijskom mraku, u kojem javno mnjenje kroje rijaliti programi i takozvani tabloidi koji se, bez ikakve sankcije, na najbrutalniji način obračunavaju sa politčkim neistomišljenicima, ozbiljno je narušena vladavina prava i sigurnost svih građana, a time i sloboda sindikalnog delovanja – što nas primorava na konkretne akcije usmerene prema pravosudnim organima, pre svega tužilaštvima, u cilju adekvatnog sankcionisanja takvih pojava i uspostavljanja vladavine prava;

4. Kako gorući problemi društva nisu u fokusu javnih medijskih servisa, čija osnovna uloga je zaštita javnog interesa u javnom informisanju, već se njihov rad svodi na promovisanje predstavnika političke vlasti, bez inetersovanja za loklane teme i pitanja značajna za građane, dok se istovremeno dešava flagrantno kršenje njihove uredničke i finanasijske nezavisnosti – prinuđeni smo da u saradnji sa novinarskim i medijskim udruženjima sindikalno delovanje usmerimo i na edukovanje javnosti u pogledu njihovih prava u oblasti javnog informisanja, te oslobađanja javnih servisa iz političkog zagrljaja;

5. Jačanje medijske pismenosti i građanske svesti o važnosti kontrolne uloge medija prema donosiocima odluka nužno je ne samo zarad zaštite prava medijskih radnika, već i i svih drugih prava koja bi mogla biti dovedena u pitanje ukoliko se vladavina zakona potčini proizvoljnoj volji predstavnika vlasti, pa i pravo na sindiklano organizovanje. Zbog toga upućujemo javni apel i svim ostalim sindikatima i akademskoj zajednici i nevladinom sektoru – na širu društvenu solidarnost sa medijima, koja se mora ogledati u konkretnoj i nedvosmislenoj javnoj akciji.

KOME I ZAŠTO TREBA JAVNI SERVIS

Postoje dosta uverljiva mišljenja da su elektronski mediji na svom početku, dakle radio, svi bili preteča javnog servisa. Sve dok su ih krasile dve stvari: oreol čuda tehnike i sposobnost da kao takvo čudo dospeju gde pre toga nijedan medij ne bi uspeo. Dakle, u to vreme nije bilo potrebno tako ih definisati ili štititi, definisala ih je njihova priroda. Onog momenta kada ih je tržište prepoznalo kao nešto što, kao i bilo koja druga roba ili usluga, može da se kupi ili proda, i, još važnije, da se uz njihovu pomoć prodaju druge robe i usluge, tada je nevinost slobodnog, jedino tehničkim performansama ograničenog pristupa svih i svakoga, postala ugrožena. Služiti javnosti i služiti tržištu nikada nije išlo ruku pod ruku, ne zato što tržište to ne dozvoljava, već zato što tržište, po svojoj prirodi, sve što mu dođe u polje uticaja, posebno uslovljava i pakuje. Kao najveća prepreka zadovoljavanja interesa javnosti uz uslugu tržišta je logika tržišta da sve vrednuje na osnovu ponude ili tražnje i ustupa ga onome ko tako formiranu cenu može da plati.

Neki proizvodi medijskog javnog servisa, oni ključni, pre svega informativni i kulturni, spadaju u funkcije koje tržište ne može da servisira ako ih prvo ne prilagodi svojoj logici. S druge strane, logika informativne, političke, obrazovne i kulturne prozvodnje javnog servisa ne dozvoljava nikakvu intervenciju, ne samo tržišta, nego i svih drugih faktora koji funkcionišu na pravilima koja nisu medijska. Ukoliko do takvih intervencija ipak dođe, može se slobodno postaviti formula koja određuje takvu interakciju: što više nemedijskih intervencija u proizvode javnog servisa, utoliko manje medijskog karaktera u finalnom prozvodu, posebno ako je reč o informativnom prozvodu javnog servisa. Tržište u tom duelu uvek pobeđuje i ne treba ga za to kriviti, kao što ne treba kriviti vodu što razblažuje vino.

Posle Prvog, a naročito, Drugog svetskog rata, inovacijama, razvojem tehnologija i rastom produktivnosti u oblasti eletronike, pojavom televizije i jačanjem srednje klase kao najšire korisničke baze, javni servis se kompetentno nametnuo kao društvena potreba. Kada je nepobitno utvrđeno da paradigma javnog servisa postaje osnovna poluga jačanja participacije sve većeg broja građana u političkom životu najdinamičnijih zapadnih demokratija, kada postaje jedini pouzdani  metod aktivnog arhiviranja nacionalnih kulturnih dobara, vrlo efikasno sredstvo javnog informisanja i obrazovanja, odmah je postalo jasno da ta nova paradigma mora da se reguliše. To je negde urađeno zakonskom regulativom, ali, u većini slučajeva, i uspostavljanjem paketa principa, čuvara nepovredivosti opšteg interesa koji nosi javni servis.

Danas više nigde u Evropi nije sporno da su ti principi:

-mogućnost pristupa svih vrlo širokom rasponu kvalitetnih programa, vestima, informacijama i                   drugim programima oslobođenih političkih i komercijalnih pritisaka

-pluralizam,  kvalitet i mogućnost svih segmenata društva da dođu do izražaja

-javno vlasništvo i upravljanje servisom kojim se garantuje finansijska transparentnost i javna                     odgovornost

-finansiranje kojim se garantuje odsustvo bilo kakve komercijalne zavisnosti ili političke kontrole

-garantovan pristojan rad i socijalna pravda, kao i posebna prava na zaštitu novinara i svih drugih               zaposlenih u javnom servisu.

Ovi principi su najopštija platforma sa koje se granaju sve funkcije javnog servisa, uređivačke politike, kvalitet radnih mesta,  visok stepen bezbednosti i zdravlja na radu zaposlenih, pravo na kolektivno pregovaranje i poštovanje kolektivnih ugovora, ali i informativne, kulturne i obrazovne obaveze javnog servisa prema društvenoj zajednici.

Kada je reč o Srbiji, potrebno je uzeti u obzir i nekoliko endemski raširenih negativnih pretpostavki koje sačinjavaju prilično ratoborno neprijateljsko okruženje za paradigmu javnog servisa.

Prvo, javni servis se po automatizmu vezuje za ime nosioca te funkcije, RTS, pa se ne retko u dobro osmišljenim antikampanjama političke prirode, stvarni ili izmišljeni profesionalni propusti nosioca funkcije čvrsto vezuju za pojam javnog servisa. Dakle, po toj prilično jeftinoj formuli, bez zadrške se stavlja znak jednakosti između nezadovoljstva radom RTS-a sa neuspehom ili, još pogubnije, nepotrebnošću javnog servisa. To se dešava čak i onda kada svakom dobronamernom posmatraču, profesionalnom ili ne, mora da bude jasno da je u određenoj situaciji RTS napravio propust upravo zato što su u tom trenutku kardinalno narušeni neki od principa javnog servisa. Odnosno, prvo ta jeftina formula raznim političkim smicalicama smišljeno naruši neki od univerzalnih principa javnog servisa, onda za to optuži RTS, i na kraju nametne zaključak o jalovosti javnog servisa čime zatvori pakleni krug obračuna sa javnim servisom.

RTS očekuje da u probijanju tog neprijateljskog obruča važnu ulogu moraju da imaju specijalizovane agencije osnovane da urede taj proctor u celini, jer, ako one imaju nadležnost da pomognu javnosti u monitoringu i kontroli rada RTS-a, onda svakako moraju da imaju mnogo aktivniju ulogu i u obrnutom smeru – u uspostavljanju monitoringa i kontrole onih koji onemogućavaju RTS da bude javni servis.

U tom smislu, neophodno je da se korenito promeni filosofija i praksa finansijskog napajanja sistema RTS. Filosofija stoga, što je u javnosi izgrađeno nakaradno mišljenjeda je finansiranje javnog servisa pitanje slobodne volje građana što, ponekada, ide čak i do pritajene kvalifikacije da je pretplata iznuđena ida predstavlja atak na elementarna prava građana. To što se u tom trenutku ruše elemenatrna prava građana da budu informisani u skladu sa pet osnovnih principa javnog servisa, postaje ili sekundarno pitanje, ili, još gore, uopšte se ne pojavljuje kao pitanje. Što se tiče prakse finansijskog napajanja ovog sistema, ona nužno postaje slika pomenute filosofije, pretplata je nepotrebni izdatak siromašnim građanima, iznuda koju niko ne kontroliše, bačen novac i tome slično.

Niko, bilo koja profesija, a najmanje medijska, može da funkcioniše u takvim uslovima. Imajući takve uslove, svako odustajanje od javnog servisa i njegovih pet principa, neumitno vodi ka napuštanju jednog po jednog svih principa i pretvaranju RTS u tek jedan od elektronskih medija koji će se od drugih razlikovati samo po tome što je kontrola nad njim oficijelna.

Na kraju, imamo li odgovor na pitanje iz naslova: DA LI TREBA I KOME TREBA JAVNI SERVIS. Zaposleni, koji su interesno organizovani u Sindikat Nezavisnost, imaju potrebu za javnim servisom. Potreban je njima kako bi na radnom mestu koje se zasniva na kvalitetu pristojnog rada, ostvarili sva svoja prava po standardima savremene civilizacije i, za uzvrat, ispunili obavezu da Srbiji garantuju kvalitetan i dostojan javni servis. Zaposleni takođe dobro znaju da je dostupnost informacijama, nacionalnim kulturnim vrednostima i mogućnosti neprekidnog otkrivanja i prihvatanja znanja, temelj demokratije i najpouzdaniji garant ukupnog razvoja društva i države. Tu uzajamnost između prava zaposlenih na pristojan rad i njihove obaveze da građanima Srbije pruže kvalitetan informativni, kulturni i obrazovni servis, može da obezbedi jedino koncept javnog servisa. Zato se zaposleni bezrezervno bore da ga sačuvaju i obogate i u tome će tražiti saveznike u Srbiji i izvan nje.