Čedanka Andrić: „To šta se niko ozbiljno, osim sindikata, ne bavi pozicijom radnika u ovoj opštoj papazjaniji i nije neko iznenađenje jer interesne grupe zadovoljavaju samo svoje potrebe“

Zapisnik sa devete sednice Upravnog odbora iz juna prošle godine u kom se iznose zaključci jedinog istraživanja o trošenju novca Javnog servisa koje je taj odbor sproveo, a koji je objavila “Pištaljka” i dalje je tema u javnosti. U najkraćem, iz dokumenata do kojih je Pištaljka došla vidi se da je najskuplja emisija na RTS-u kviz u privatnoj produkciji za koji se godišnje izdvaja 55 puta više novca nego za dve najgledanije emisije koje se rade u produkciji RTS-a. Angažovanje privatnih produkcija direktor RTS-a pravda time da je to „jeftinije i brže”. Oglasili su se rukovodstvo, menadžment, ali i sinidikat RTS Nezavisnost sa pitanjem, između ostalog, gde su radnici i radnice RTS-a u svemu tome. Upravo o tretmanu zaposlenih u javnim servisima, o mogućim pritiscima sindikata i planovima, za KUMU govori Čedanka Andrić predsednica UGS “Nezavisnost”.

“Većina nas nema pojma šta u tom “famoznom” zapisniku sa devete sednice Upravnog odbora RTS-a piše. Zaista je fascinantno koliko se toga ispreda o papiru čiji se sadržaj najvećim delom ne zna. Ali toga ima i u drugim oblastima. Nema osnova da taj zapisnik ne bude javno dostupan i tada bismo mogli o njemu mnogo osnovanije diskutovati.”

• Kako komementarišete ono što je poznato javnosti?

Ja inače imam problem sa odlukama koje se zasnivaju na isključivom kriterijumu “jeftinije i brže” jer mislim da “kvalitetno i pravovremeno” mnogo više odgovara javnom medijskom servisu koji treba da radi u interesu građana. To, što se niko ozbiljno, osim sindikata, ne bavi pozicijom radnika u ovoj opštoj papazjaniji i nije neko iznenađenje jer interesne grupe i zadovoljavaju samo svoje potrebe. Pogledajte na koji način se komunicira. Jedni se brane od optužbi drugih tako što iznose optužbe protiv njih, a ne argumente u svoju odbranu, pa tako izgleda da nije problem što vas neko optuži za korupciju ili sukob interesa sve dok vi njega možete napadati po istom osnovu. Ni to ne treba da nas iznenađuje, ovde kod nas se već dugo niko ne boji sankcije za kršenje zakona već se isključivo boje da ne izgube dobar status kod vlasti. A onda vlast nonšalantno kaže “pustite institucije da rade svoj posao”. Koje institucije? Iste one u koje je narod izgubio poverenje i nadu da će pravdu naći na sudu, da će tužilaštvo tužiti one koje treba ili da će pomoć dobiti oni kojima je najpotrebnija. Ovo nije moj subjektivni osećaj, o gubitku poverenja u institucije govore sva istraživanja već decenijama.

• Sve se to dešava u vreme kada je odbijeno povećanje zarade od 12 odsto za zaposlene na javnim servisima, pa tako jedino za zaposlene u JMU RTS i RTV-a nema povećanja zarade u ovoj godini. Od prvog januara plate u javnom sektoru su porasle, došlo je i do kumulativnog povećanja penzija.  Tim povodom su UGS Nezavisnost, Sindikat RTS Nezavisnost, SSSS i Samostalna sindikalna organizacija RTS-a pred sam kraj ptošle godine uputili pismo na više adresa kojim ističu da su radnici i radnice javnih servisa na taj način kažnjeni. Da li ste dobili konkretan odgovor i kao jedna od potpisnica pisma, šta očekujete dalje?

Ne, konkretan odgovor smo dobili samo neformalnu informaciju da je odgovor napisan i da se “čeka na potpis”. S obzirom da smo se obratili na tri adrese (predsednici Vlade, predsedniku Srbije i ministru za informisanje), nismo dobili odgovor na čiji potpis čekamo. Pismo su dobili i Generalni direktor JMU RTS i Upravni odbor. Izostanak odgovora, odnosno blagovremenog odgovora govori koliko je svima na koje smo adresirali bitan radnik ali i koliko im je bitno da javni medijski servis radi u javnom interesu. Jasno da se ovde ne radi samo o sukobu na relaciji menadžment – Upravni odbor nego i da su se umešali i partijski i interesi različitih poslovnih krugova, a njima je iz njihovog ugla pozicija radnika sekundarno pitanje. Ovde se govori o iznosima za pojedine produkcije, ali nikome ne pada na pamet da kaže kolika je prosečna zarada zaposlenih, dakle baš zarada, a ne naknade po različitim osnovama. Kada je 2014. godine trebalo umanjivati zarade u javnom sektoru vlast je smatrala primerenim da umanji i radnicima RTS I RTV, a sada kada se svima u javnom sektoru povećavaju zarade RTS-a i RTV-a više nemaju status koji su imali. Šta se promenilo?

• Ima li načina da se situacija promeni, da se još “pritisne” država – dijalog ili ulica? Kolika je uopšte snaga sindikata za tako nešto?

Sindikat bi trebalo da u građanima ima saveznike u insistiranju da se govori o kvalitetu programa i služenju javnom interesu i da to pitanje bude na vrhu prioriteta, ali nažalost to nije tako. Takva vrsta savezništva bi stvorila najveći pritisak na svaku vlast pa i na aktuelnu. Nažalost u poslednjih dvadeset i više godina vlasti nameću koncepte koji isključuju solidarnost i promovišu individualizam – svako neka gleda samo sebe – to je pogubna filozofija jer samo organizovani možemo da se zaštitimo i izborimo za svoja prava. Ne postoji sindikat koji može 365 dana provesti na ulici, dakle razgovarati i pregovarati se mora, ali uvek kažemo spremni smo i za ulicu. Nije problem ući u štrajk, ali ni to ne može dugo, opet u jednom momentu morate pregovarati, dok ste u štrajku nema zarade. Dakle, snaga sindikata je u kombinovanju različitih metoda mobilnosti članstva. Nemojte zaboraviti da radimo u zemlji gde je medijska scena takva da se po diktatu vlasti ogroman broj medija obruši na vas bez obzira na to koliko plemeniti mogu biti vaši ciljevi ili argumentovani zahtevi, a sa time se jako teško boriti i traži priličnu hrabrost svih, a ne samo pojedinaca u sindikatu. Naše kolege iz RTS i RTV su svoje zahteve odlično argumentovali i bore se u uslovima kada nažalost i u vlasti i u opoziciji imate dovođenje u pitanje potrebe za javnim medijskim servisom, što njihovu borbu dodatno otežava.

• Kada smo kod pritiska, često čujemo u javnosti da su se sindikati otuđili od radnika/ca, da među sindikatima vlada konkurencija, da ulaze u političku, a ne sindikalnu borbu, da su zaboravili borbu za radnička prava, da radnici nemaju dovoljno poverenja u sindikate, a da sve to država prećutno odobrava. Da li ste saglasni sa nekom od tih optužbi i koliki je izazov u tim okolnostima biti na čelu sindikata?

Ja sam uvek spremna da saslušam kritike na rad sindikata od strane sindikalnog članstva i da čujem šta su njihovi predlozi kako da radimo bolje i da budemo uticajniji. Uglavnom u javnosti slušam kritike onih koji niti su u sindikatu, niti znaju šta sindikat radi. Vrlo često ljudi iz svojih opravdanih frustracija traže od sindikata da bude i policajac i tužilac i sudija pa da hapsimo lopove, tužimo ih i presuđujemo im. Baš to govori o tome u kakvom društvu živimo, gde institucije ne rade svoj posao pa se pomoć traži na sve strane. Ne radimo mi u nekom idealnom okruženju pa da nam je samokritika jedini spas. Mi radimo u okruženju gde vam u jednom danu na radnom mestu pogine osam rudara, dvadeset bude povređeno, a nadležno tužilaštvo kaže da niko nije odgovoran, u okruženju gde Vrhovni kasacioni sud preinači svoju odluku (slučaj “tetkica”o kojem je KUMA pisala) bez da su se promenile okolnosti u kojoj je prethodnu odluku doneo ili da su se promenili zakoni. Mi radimo u okruženju gde radni sporovi umesto da se, kako zakon kaže, završavaju u roku od šest meseci traju po 5-6 godina dok se ročišta zakazuju u razmaku od šest meseci. Mi živimo u okruženju gde za odluku Ustavnog suda čekate po četiri, pet godina. Mogla bih još štošta nabrajati ali najporaznije je što je i u takvim uslovima nivo građanskog aktivizma veoma nizak. Ali ni to nije čudno, velika energija za promene je uzalud potrošena bez očekivanih rezultata i sada je teško ponovo aktivirati “tranzicione gubitnike”, ali nema nazad, sindikat ne odustaje. Ne bih rekla da postoji konkurencija među sindikatima, postoji u Srbiji kao i u celom svetu sindikalni pluralizam i ljudi imaju pravo da odaberu sindikat za koji smatraju da najbolje štiti njihove interese. U sindikat se učlanjuje dobrovoljno tako da oni koji su se učlanili očigledno još uvek veruju u nas. Šta se politike tiče, mi smo nezavisni od političkih partija ali ne možete tražiti od sindikata da se skloni od politike jer politički život nije rezervisan samo za partije već za sve aktere društva. Kako da popravljamo sistem u kojem živimo ako ne lobiramo za bolje zakone, ako ne učestvujemo u njihovoj izradi, ako ne vodimo polemiku oko javnih politika, pa ne misli valjda neko da je sva pamet u ovoj ili bilo kojoj drugoj zemlji samo u političkim partijama, a da sindikati, nevladine organizacije, akademska zajednice treba da stoje po strani.

• Koji su još izazovi sindikalnog udruživanja i borbe danas? Da li su sindikati spremni da se osvrnu npr. na položaj stranih radnika u našoj zemlji koji rade u veoma lošim uslovima, da li se ti i neki drugi nestandardni radni odnosi mogu naći u agendama sindkata?

Izazovi su na dva fronta. Jedan je unutrašnji – kako se najbolje organizaciono spremiti za trendove koji dolaze i spoljni kako se odnositi prema ostalim relevantnim akterima u društvu. Mi smo na poslednja dva kongresa Nezavisnosti uradili neke statutarne izmene koje su nam donele veću fleksibilnost u radu, ali iskreno taj posao još nije završen i verovatno je to nešto što i ne može vremenski da se ograniči, aIi sa novim ljudima će dolaziti i nove ideje. Pripremamo se da u svoje članstvo integrišemo i radnike u novim, nestandardnim formama rada ali za to imamo više eksternih nego internih prepreka. Kad to kažem pre svega mislim na Zakon o radu koji dozvoljava sindikalno organizovanje samo onih sa formalnim statusom zaposlenog. Snalazimo se na razne načine ali vam je zakon onemogućio da te ljude reprezentujete i možete pružiti samo bazičnu pravnu zaštitu. Nažalost, ne postoje ni zakonske mogućnosti da sindikalno organizujete i strane radnike s tim što se kod njih ne postavlja samo pitanje sindikalnog organizovanja već i načina kako oni ulaze u zemlju, preko kojih agencija i da li u nekim slučajevima postoji sumnja u trgovinu ljudima u svrhu radne eksploatacije kada tužilaštvo mora da reaguje po službenoj dužnosti. Ne sedimo skrštenih ruku, završavamo naš Predlog zakona o radu gde ćemo predložiti rešenja za ova i niz drugih pitanja vodeći računa pre svega o zaštiti prava zaposlenih (predlažemo sveobuhvatniju definiciju) bilo da je reč o domaćim ili stranim radnicima.

• Na čelo sindikata Nezavisnost stupili ste pre manje od godinu i po dana i time ste postali prva žena na čelu tog reprezentativnog sindikata u njegovoj 30-godišnjoj istoriji. U jednom intervjuu tim povodom ste rekli da očekujete i nadate se da se učešće žena u organima odlučivanja poveća na svim nivoima organizovanja sindikata – od povereništva do granskih sindikata. Ima li već nekih promena u tom konktestu?

Kratak je to period za davanje ocena ali mislim da mogu da kažem da ima promena na bolje i u atmosferi po tom pitanju i realno na terenu, ali daleko je od zadovoljavajućeg. Nedavno smo na projektu Evropske konfederacije sindikata uradili softver za bazu podataka koja će nam omogućiti da u elektonskoj formi imamo precizne podatke za svako povereništvo u okviru porodice Nezavisnosti. Krajem marta završavamo obuke i nakon toga počinjemo sa punjenjem baze nakon čega ćemo tačno znati sve šta je potrebno o članstvu, potencijalima, karakteristikama, pored podataka o kolektivnim ugovorima, odborima za bezbednost i zdravlje na radu i drugim relevantnim temama. Mislim da ćemo ozbiljan pomak u većem uključivanju žena u sindikalne strukture postići samo ako to postane zadatak svih, a ne samo Sekcije žena. Ne smemo da dozvolimo da se specifičnim pitanjima žena na radu bave samo žene, one moraju postati jasne sindikalne politike koje zagovara svaki član, a za to nam je potrebno veće učešće žena u organima odlučivanja. Za sada smo tu daleko od cilja – u Izvršnom odboru UGS NEZAVISNOST od 11 članova samo je jedna žena, predsednica. Od 43 člana Glavnog odbora 11 su žene. Od devet članova Nadzornog odbora jedna je žena. Od sedam članova Statutarnog odbora, tri su žene. Mislim da je po granskim sindikatima u većini situacija još nepovoljnija, a ne bi trebala biti jer nam najmanje polovinu članstva čine žene. Na poslednjem kongresu nešto manje od jedne trećine delegata su činile koleginice. Razlozi su različiti i tražili bi mnogo prostora da se svi navedu i obrazlože ali opravdanja sigurno nema.

• Da ne bude da priču o ženama i rodnim temama u sindikatu svedemo samo na priču o broju, uviđa li se potreba da agende i akcije sindikata budu rodno osetljivije? (Prepoznavanje ženski radnih prava kao ugroženijih – od toga da su žene manje plaćene od muškaraca za isti posao koji obavljaju, preko diskriminacije zbog planiranja trudnoće do seksualnog uznemiravanja na poslu u kojem su žrtve najčešće žene.)

Slažem se sa Vama da priču ne treba svoditi samo na brojke jer brojke često zamagljuju suštinu. Svako senzibilisanje za određene teme traži vreme i što vam je okruženje podsticajnije brže ćete imati pomake. Ja nažalost ne vidim da nam je društveno okruženje podsticajno što naravno ne treba da bude opravdanje za naše nedovoljno činjenje. Svakom od ovih tema koje ste istakli mi se i bavimo. Problem nejednakih zarada za posao iste vrednosti se najefikasnije rešava kolektivnim ugovorima, problem većeg broja dana bolovanja kod žena se rešava većim angažovanjem muškaraca za brigu o deci i starijim licima, diskriminacija: diskriminisanje žena zbog planiranja trudnoće i seksualnog uznemiravanja na poslu se rešava kažnjavanjem i primenom čitavog seta antidiskriminatornih zakona od strane državnih organa. Da ne govorim koliko bi bolja mreža različitih usluga (recimo besplatni vrtići i njihov dovoljan broj) i njihova dostupnost ženama pomogla većem uključivanju žena na tržište rada. Mi smo još od 2009. godine, kada je usvojen Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu, krenuli sa edukacijom kako prepoznati i kako se zaštititi u situaciji uznemiravanja i zlostavljanja na radu. Uspešno smo lobirali 2019. godine da naša tripartitna delegacija glasa na Međunarodnoj konferenciji rada u Ženevi za usvajanje Konvencije 190 Međunarodne organizacije rada o sprečavanju zlostavljanja na radu uključujući i rodno zasnovano. Srbija je glasala za, ali na žalost još uvek nije ratifikovala tu konvenciju iako smo za to dobili i podršku na Socijalno-ekonomskom savetu Republike Srbije.Nećemo odustati od tog cilja, ove godine za 8. mart u Nišu počinjemo sa serijom tribina o tome šta je nasilje i uznemiravanje na radu, kako ga prepoznati i kako se zaštititi. Iskreno mislim da je nedostatak svih naših edukacija bio što su nam ciljna grupa uglavnom bile žene, a uspeh i pre svega promena svesti se može postići samo ako u te edukacije uključimo i muškarce, nadam se da smo lekciju naučilii i da menjamo strategiju. Umrežavanje sa organizacijama civilnog društva je jedan od načina da postignemo pomak napred.

• Šta je budućnost sindikalnog organizovanja i borbe? I šta bi morala biti?

Sindikat će se i ubuduće organizovati oko osiguravanja bezbednog i zdravog radnog mesta, samo će ovu temu sve više povezivati i sa temom zastite životne sredine. Takođe, organizovaće se oko obezbeđivanja kolektivnih ugovora jer je to najefikasniji način, uz dobre zakone, da se zastite prava radnika, a to znači i odgovarajuće zarade. Potencijalno članstvo će se regrutovati sve više i u nestandardnim formama rada, kao i među radnicima migrantima. Metode će kao i sada biti kombinovane – od pregovora do štrajka ili protesta, a za sve će trebati obezbeditii ljudske/stručne i finansijske kapacitete. Moraćemo mnogo bolje da “reklamiramo” svoje uspehe jer niko ne želi da bude deo organizacije koja ne poentira. Duboko verujem da budućnost sindikalnog pokreta treba graditi i dalje i na vrednostima jer nije moguć opstanak samo na pružanju servisa. Ljudi se identifikuju sa vrednostima. Mislim da Nezavisnost od svog osnivanja ima dovoljno širok partnerski potencijal da sebi obezbedi mesto u svim budućim progresivnim pokretima koji će se javljati u našoj zemlji ali i globalno.