“Verujem da su ova deca isto deca koje žele da uče. Ovo je njima samo jedan pokušaj da probaju da možda ostanu u ovoj zemlji” – kaže Markovski u razgovoru za BUKA magazin komentarišući blokadu RTS-a.
Kako ocjenjujete trenutnu blokadu RTS-a?
RTS je u svoji istoriji imao nekoliko tragičnih događaja koje je na neki način preživeo, ali što se tiče samog rada RTS-a, tj. izveštavanja RTS-a u skladu sa zakonom o informisanju i u skladu sa zakonom o javnim medijskim servisima, nije izgleda naučio lekciju.
Naš sindikat je godinama unazad, sada već i decenijama, upozoravao i pisao saopštenje i javnosti, i obraćao se i menadžmentu, i direktoru, i Upravnom odboru i uređivačkom kolegijumu informativnog programa, sa ciljem da se nađe prava mera u izveštavanju, da se zadovolji prvenstveno interes javnosti, da prave informacije dođu do građana, da se RTS ne postavlja tu kao neko ko komentariše te događaje, jer za to bi trebalo da postoje specijalizovane emisije, debate sa obe strane ili sa tri strane, zavisi ko i kako učestvuje. Ipak, do sada su se svaki put oglušili o bilo šta što je sindikat predlagao.
U poslednje vreme, kada se desio taj nesrećni slučaj sa padom nadstrešnice, kada su krenuli protesti i blokade, sindikat je ponovo pokušao da utiče na menadžment, na rukovodstvo. Dijalog je izostao po tom pitanju. Njih uopšte ne interesuje stav sindikata. Činjenica je da su oni sami sebi dovoljni, da ih ne interesuje kako će javnost da reaguje.
Činjenica je da ljudi koji rukovode RTS-om to shvataju kao jedan deo svoje karijere. Ovi su sada već u penziji, pa ne znam ni kako će im to u biografiji za dalje koristiti, ali je činjenica da ne osluškuju kako narod razmišlja, koje se stvari dešavaju u društvu. I ono što je najveći problem: mi smo duboko podeljeno društvo. Ako smo već tako podeljeni, javni servis koji bi trebao da radi u interesu svih građana, trebao bi da nađe pravi način da izveštava.
Činjenica je da sve ovo što se dešavalo poslednjih 35 godina mi kao društvo izgleda da nismo prevazišli, a nismo ni sazreli. To je problem, mislim, i u celom region. Nas će uvek nešto da sputava od ranije, i neke rane, i neki zahtevi, i naš ego, i sve to skupa.
Da li ste ikada dobili odgovor na zahtjeve koje ste dostavili generalnom direktoru i Upravnom odboru?
Komunikacija između sindikata i direktora, komunikacija sa Upravnim odborom, tu nemamo dodirnih tačaka, jer nas i statut ne upućuje nešto mnogo na njih. Oni nas ignorišu po nekim pitanjima, prvenstveno onda kada bi trebalo da nas obaveštavaju o svom radu. Nijedan pisani odgovor mi nismo dobili od poslodavca, ne samo od marta meseca, nego od novembra meseca, kad je sve ovo krenulo. Upućivali smo razne pozive za dijalog, pozive da pričamo o novonastaloj situaciji, kako da zajedno to prevaziđemo, u kom smeru treba da ide RTS. Nismo predlagali da sindikati treba da utiču na uređivačku politiku, jer po svom delovanju oni nisu neko ko vrši uređivačku politiku, ko se bavi uređivačkom politikom. No, smatramo da sindikati jesu neki korektivni faktor koji treba da ukazuje na neke nepravilnosti u radu samog javnog servisa.
Naš štrajkački zahtev od pre tri godine kada smo se obraćali poslodavcu bio je da se RTS vrati u okvire zakona, jer zakon je zakon kakav god bio i mi moramo da ga poštujemo. RTS u onom dobrom svom delu informativnog programa ne poštuje zakon o javnim medijskim servisima i zakon o informisanju. Ono što je bolno, pa i u celoj ovoj situaciji, jeste to što mi nemamo nikakav kontakt sa poslodavcem. Pokušavali smo da pristupimo rešenju problema, slali zahteve, bezuspešno. Znate kako, već ljudi pitaju šta dalje, šta je sledeće, kako će se ovo odraziti na kuću. Duboko verujem i da studenti u blokadi koji su blokirali RTS, u njihovom zahtevu o gašenju RTS-a idu ka tome da taj informativni program krene da radi kako treba. Kad bi se to ispravilo za 24 sata, vi biste mogli da vidite ono što se dešava na ulicama Beograda, ono što se dešava u Srbiji, ono što se realno dešava u svetu.
Nije jedini problem naša unutrašnja politička scena. Vi imate masu događaja u svetu koji su slični ovom studentskom buntu, ovoj studentskoj pobuni i u drugim zemljama u kojima RTS nije izveštavao. Na RTS-u je cenzura, a tu je verojatno par ljudi u informativnom programu koji imaju možda i autocenzuru. Ne znam da li neko od njih to zahteva, ali sigurno je da je to jedan klan ljudi s kojim ne možete da razgovarate. Oni kroje sudbinu svih 2500 zaposlenih, kroje sudbinu naše kuće i ustanove koja je toliko puta bila na stubu srama i svaki put je sve ranjivija, i sve teže i teže vraćamo poverenje svih tih godina.
Država bez javnog medijskog servisa, pogotovo naša država koja je multikulturalna, teško da može da bude na dobrom pravcu, pogotovo na pravcu puta ka EU, koji svi, kako govorimo, želimo da vidimo.
Koliko trenutna situacija utiče, ne samo na dobrobit profesije, na profesionalni rad i slobodno, istinito izvještavanje, nego i na privatni život ljudi koji rade na RTS-u?
RTS je jedan relativno star kolektiv. Prosek godina je 54, što znači da za 10 godina svi odlaze u penziju. To su ljudi koji su preživeli ratove devedesetih, sankcije, bombardovanje NATO-a, 5. oktobar. Kada tim ljudima kažete da se dešava promena, svima se to sve skupa vrati u mislima.
S druge strane, RTS ljudi smatraju za nešto svoje. Kada vas neko vaš izneveri, kada ne očekujete da vas povredi, onda se dovodi u pitanje to što smo mi gradili, a i ono što se gradilo pre nas preko šezdeset godina. Tu se postavlja pitanje da li su ljudi i uplašeni i umorni, a zaboravlja se da ne zavisi od njih kako će se uređivati informativni program.
Da li nam je došao neki ambasador, ili naš predsjednik, ili premijer, ili bilo ko, fudbaler ili teniser u emisiju, svaki profesionalac će se truditi da napravi dobru sliku, dobar ton, pristojnu, dobru scenografiju, i to je taj profesionalni odnos. Ono što se plasira, verujte mi, ne zna niko do onog trenutka dok to ne ode u eter. Niko od nas ne zna šta će spiker da pročita. Kad se to pročita, to već napravljeno, mi pokušavamo u svojoj kući da to rešimo, unutar naše kuće, ali nema sluha za nas. U tim okolnostima, ljudi se osećaju neprijatno, naravno. Pored toga, gde god da krenete, kad vidite nekog da izlazi iz zgrade, svima nama je stavljena meta na leđa da svako može da nas proziva, i da nas ponižava, ne našom zaslugom. Kad pričam o nama, pričam o ljudima koji nisu u informativnom programu.
Niko nema zamerku na zabavni program, na kulturni program i na dečji program, obrazovni program. Naša zamerka i jedina zamerka ljudi prema RTS-u je na izveštavanju informativnog programa, koga je prema mojoj proceni previše. Sve su emisije, od jutarnjeg programa do trećeg dnevnika, informativno-političke emisije u istom narativu. To je proizvelo i sav ovaj bes i svu ovu reakciju građanstva. Ne dešava se to jedan dan, dva dana, tri… Sada se studenti nazivaju teroristima, čak i nacistima. Takav narativ ne utiče nimalo na smanjenje tenzija. Naprotiv, samo se dodaje ulje na vatru, a to nikome nije od koristi. Nama ne trebaju sukobi, to je ono što svako normalno želi da izbegne, a činjenica je da se to iz dana u dan sve više i više vidi na kanalima, kako tabloidnih televizija, tako televizija sa nacionalnom frekvencijom. Naravno, niko ne želi ovako stanje, jer ni jedna ni druga strana nemaju sluha. Oni kod kojih je loptica imaju ponajmanje sluha da se obrate, da izađu. Naš direktor se nije nikom obratio sve vreme, a imali ste dva puta po šezdeset hijada ljudi ispred RTS-a. Ne možete da ignorišete toliku masu i da kažete da se ništa nije desilo, i da kažete mi smo u pravu. Izađite i recite da ste u pravu, ako mislite da ste u pravu, stanite iza svojih odluka, iza svojih reči i nemojte se sakrivati iza uređivačkog kolegijuma, iza tekstova koji potpisuju zaposleni RTS.
Kako vidite izlazi iz krize?
Počinju da rade institucije i institucije rade po zakonu koji je oslonjen na Ustav. Nemate šta više o tome da razmišljate. S tim što ne sme da bude niko zaštićen tako da apriori ne sme da odgovara ni za šta. To je jedini izlaz ako želimo normalno društvo, ako želimo da ase razvijamo i ako mislimo da opstanemo. Moramo jedni druge da slušamo, da osluškujemo šta se promenilo. Prilike u svetu su se promenile, a mi smo još uvek u ne znam kom svetu, pokušavamo možda da branimo nešto što je neodbranjivo. Ta deca, kako god mi gledali na njih, naša su budućnost. Oni će, kad izađu sa fakulteta, biti relevantan faktor u naučnim, obrazovnim, političkim krugovima ove zemlje. Mi ne možemo da ignorišemo takvu jednu generaciju. Za pet godina doći će srednjoškolci koji će u tih pet godina postati punoletni i imati pravo glasa. Njima ova država treba da pokaže da računa na njih. Kada pogledamo koliki je odliv našeg stanovništva u zemlje sveta i EU, koliki nam je negativni prirodni priraštaj, kad to stavimo na papir, vidimo gde smo za 20 godina.
Verujem da treba ojačati institucije a samim tim i državu. Verujem da i ova deca su isto deca koje žele da uče. Ovo je njima samo jedan pokušaj da probaju da ostanu možda u ovoj zemlji. Strani univerziteti, čim se dočepaju nekog našeg ko završi neki fakultet, ima neki naučni rad ili se negde pojavi s tim radom, odmah ga vrbuju i masa ljudi odlazi. To su činjenice, a ne moja razmišljanja ili opservacije.
Da li mislite da će sa novom grupom ljudi koja može doći u informativni program biti učinjen prvi korak ka normalizacija stanja na RTS-u?
Promena mora doći pod hitno. To sad samo zavisi od integriteta i obraza tog čoveka ko bude došao na tu poziciju glavnog čoveka informativnog programa. Treba napraviti takav sistem da to postane vrlo smenjiva kategorija, a ne da vi možete tu ostati 20 godina kao što je Nenad Lj. Stefanović. Da li smo zreli za to? Mislim da nismo još uvek, ali moramo da naviknemo da se menjamo i da promenimo ono što nam ne odgovara da bude bolje. Tako ćemo za možda pet ili deset godina ipak uraditi nešto.
Ovaj uređivački vrh je čisto, vidljivo, na jednoj strani. Nije samo taj narativ u celom RTS-u, o čemu svedoči činjenica da imate proboje kroz njega u drugim emisijama. U kulturi i kulturnom dnevniku imate ljude koji dođu i kritički razmišljaju o društvu, vlasti. Nije neki termin, nije primetime, ide posle trećeg dnevnika, ali vi možete to da čujete. Onda imate emisiju “Šta radite bre!?”, o radu parlamentarnih stranaka i političkoj sceni kod nas, gde opet možete da čujete i drugačije mišljenje. Kolega Stanković sa “Kvadraturom kruga” otvoreno govori o svim problemima, bez obzira ko ih je prouzrokovao i kako je došlo do toga, ali otvoren razgovara ljudima o svim problemima, pa je često puta vrlo kritički nastrojen prema vlasti. No, sve je to skroz u drugom planu, pogotovo nakon takvih izjava i nakon takvih saopštenja u Dnevniku 2 koji je Centralna informativna emisija. Naravno, niti je ceo RTS truo, niti ga treba gasiti, ali činjenica je da je kod nas najvidljivije ono najgore.
www.byka.com
