Miodrag Zupanc
KAKO ISKOPATI SINDIKALNI ŠANAC I PRIPREMITI SE ZA BORBU U RTS-u
Priznajem, kada sam pre dvadeset i pet godina dobio stalan posao nisam razmišljao o sindikalizmu i sindikatu, a baš tada sam postao član jednog Sindikata. Na isti način nisam mnogo razbijao glavu ni kada su me primili u Savez pionira Jugoslavije, tamo negde u prvom razredu osnovne škole, i to jednog dvadeset devetog novembra, na Dan Republike, kada su mi vezali crvenu maramu oko vrata, a školski hor je otpevao par bodrih patriotskih pesama. Odmah posle toga, u posebu nam je došla jedna važna, punačka drugarica, koja je čitav razred učlanila u Crveni krst, a da nisam imao pojma šta bi to moglo da bude i čemu sve to služi i zašto je moja majka gundjala na novac za članarinu. Kako je vreme prolazilo, i kako sam rastao postao sam član i nekih drugih organizacija, npr. DTV Partizan, Izvidjača i član Saveza omladine Jugoslavije, a odmah potom i član neke fantomske organizacije koja se zvala Socijalistički savez radnog naroda Jugoslavije ili tako nešto slično, a da, kunem se, ni danas nemam osnovnu predstavu o tome šta je to moglo biti.
Zato sam ravnodušno pristao da popunim nekakve lističe za učlanjenje u Savez sindikata Jugoslavije. Sve je to bio deo državnog folklora, sastavni deo ondašnjeg života, kao obaveza kačenja zastava na državne praznike koja je važila za svaku kuću, kao odlazak na Bulevar revolucije za Prvomajsku paradu, kao učešće na nekom od sletova za Dan mladosti na stadionu JNA, kao masovno puštanje iz škole i slanje na dočeke i ispraćaje druga Tita, koji je na naše veselje i sreću često nekuda odlazio i od nekuda dolazio, pa smo mi satima stajali na nekom od trotoara glavnih ulica i mahali zastavicama čak i onima koji su slučajno prolazili.
Za rukovodioce Sindikata znali smo iz novina, sa radija i televizije, to su bili isti oni istaknuti i čuveni revolucionari, generali, rukovodioci, funkcioneri partije, državnih organa i svih ostalih društveno važnih organizacija. Znam da su postojala sindikalna odmarališta na morima, jezerima, potocima, planinama i brdima, da se delilo sindikalno platno za gaće, neki put ugalj, drva na metar, kasnije i svinjske polutke, sir i kajmak, med i mleko, zamrznuti pilići i tamo neke stvari…, sve do čuvenih poklona ženama za Osmi mart.
Gledano iz današnjeg ugla,a vremena smušenosti i strašnog siromaštva, gotovo da ne verujjem sebi, da sam ikada ili nekada, nonšalantno bazao po knjižarama i «bahato»kupovao knjige koje sam želeo, prvi u Beogradu imao «Ruber soul» i «Help», išao u bioskop kad god bi mi palo na pamet, bio u Dubrovniku, u Austriji, na Prespanskom jezeru, pio kafu na Krfu, bio na Rogli u Sloveniji, imao skije, cipele za skije, čak i štapove za skije?!!
Ne bih voleo da se pogrešno shvati ovaj žal za «onim vremenima». Ja nisam bio ni bolji ni gori od svih ostalih, ni manje ni više privilegovan od proseka, ali činjenica je, da je ona bivša Jugoslavija (FNRJ ili SFRJ), bila i šira i duža, raznolikija, bogatija, sigurnija, sredjenija, uprkos ili zahvaljujući komunizmu?!! Što se mene lično tiče, nisam bio sudionik pomenute partije, ne zato što nisam hteo, više zbog toga što se u nečemu (na primer-u pisanju), nisam uklapao, pa me jednostavno nisu hteli da pozovu u svoje redove.
Onda, sećam se početka osamdesetih godina i čuda koje se zvalo Solidarnost, koje je počelo da hara Poljskom. Prvi put sam sa pravim interesovanjem počeo da čitam o sindikalizmu, gutao sve ono što je govorio i radio Leh Valensa. Sećam se i tri furiozna Poljaka, filmadžije, koji su se odjednom stvorili u Beogradu, u sred Festivala jugoslovenskog kratkometražnog i dokumentarnog filma, sa brdom rolni, tek snimljenih filmova o Gdanjsku. Tada sam prvi put čuo za ime Adama Mihnjika, čije knjige sada čuvam kao relikvije, sa kojim imam zadovoljstvo da prijateljujem i da se dopisujem. Ova tri Poljaka došli su u Beograd sa potpuno pogrešnom predstavom o Jugoslaviji (na koju se tako gledalo u Istočnoj Evropi), kao jedinoj pravoj i slobodnoj komunističkoj zemlji sa slobodom mišljenja i već rešenim pitanjem samouprave. Bili su puni energije, slobodnih reči, entuzijazma, delovali su hipnostično, unosili se u lice dok govore, pili su duple rakije kao vodu, bili omadjijani magijom oslobadjanja i načinom na koji smo ih gledali i slušali.Gledali smo sve to moguće, ali ne sećam se da smo bilo šta od toga i bilo gde, javno prikazali, pogotovu ne na televiziji.
Dobro se sećam ta tri Poljaka koji su bazdili na solidarnost, muški sindikalizam, na rakiju, razgovore do zore, čak i onog tmurnog martovskog jutra, kada smo popili tri ili pet ispraćajnih tura i ubacili nekako u avion firme LOT i mahali dugo tom avionu koji je nestao u oblacima i odvukao Poljake u Poljsku. A onda smo, oanko ostavljeni i tužni, drmnuli još dve ture pića i razišli se sa tog aerodroma sa koga se, izmedju ostalog, stiže u Solidarnost. Tada sam prvi put zavirio u sebe, odmerio tim poljskim merama prostor lične slobode i video da nije baš toliko velik, a onda počeo da merim i svet oko sebe. Istoga dana u Velikoj sali Doma Sindikata, bila je završnica Festivala, dodeljene su nagrade, pobednici su slavili za najdužim šankom koji je ikada postojao na Balkanu, sve je izgledalo isto kao i pre, niko tu nije bio svestan, da su se stvari u nekim drugim svetovima počele da menjaju i da dolazi vreme kada više ništa neće biti kao i pre.
To je dakle, bilo početkom osamdesetih. Onda su te osamdesete počele da se nižu vrtoglavom brzinom, dogadjaji su se odvijali kao na filmu, spektakularno, nezamislivo, nevidjeno i neočekivano. Gvozdena zavesa počela je da se urušava, padali su jedan za drugim granitni bastioni komunizma, pa je i Berlinski zid. Mi ovde, pratili smo sve to sa radoznalošću, čitajući novine, koje su o svemu tome pisale gotovo slobodno, bez posebne cenzure i zazora. Posmatrajući prizore na televiziji, svi listom smo želeli da ova predstava počne i ovde. Ali, stvari su kao i uvek kod nas, stajale malo čudnije. Naši komunisti su se svojski trudili da dokažu kako oni nisu «onakvi komunisti kao što su oni tamo» i da zapravo, pravog komunizma u našim krajevima nije ni bilo, da smo bili zemlja blagostanja i slobode, da smo mi odavno napredna i belosvetska zemlja, tamo smo gde sada ti drugi stižu, da sada praviti galamu što baš nije sve kako treba, što na primer, postoji samo jedna partija i jedan komitet, Tito posle Tita, naučno proučeni socijalizam, što drugovi drže svaku i najmanju vlast u rukama pa razumljivo, ni jedna država na svetu nije idealna – u Americi biju crnce, u Italiji voze kao ludi, Francuska je nesredjena i u krizi.
Uprkos ovome, došlo je do pojave prvih političkih partija, najpre UJDI ili Udruženje za jugoslovensku demokratsku inicijativu, koje je okupljalo intelektualce sa čitavog prostora ex Jugoslavije, potom su počele da niču demokratske stranke sa više ili manje izraženim nacionalističkim programima. Kako je Jugoslavija bila veoma kompleksna zajednica, sastavljena od pet, šest ili osam naroda (?!!) stvari su se sa demokratijom sve više komplikovale. Sve češće je dolazilo do nacionalističkih sudara i nesporazuma. Nekada idilična zemlja bratstva i jedinstva, počela je da se ljulja i ruši. U tim uslovima upravo na Radiju i televiziji Beograd, stvoren je prvi Nezavisni sindikat koji je nagovestio sindikalni pluralizam i odvajanje sindikata od države. Ideja o nastanku ovog Sindikata bila je da se zaustavi sve bučnija i otrovnija, huškačka politika koja se uvukla u Vesti i Dnevnike i otvoreno pozivala na medjunacionalne sukobe. Verovali smo da ćemo sindikalnim putem, uspeti da uspostavimo veze sa drugim medijskim centrima u Zagrebu, Sarajevu, Skoplju i Ljubljani, i preko profesionalne solidarnosti da zaustavimo zametanje medijskog ratovanja. Lično, verovao sam da će na sličan način ustati i Dalmatinci i tako štititi budućnost turizma na Jadranu, da će se tako udružiti vinari i pivari, proizvodjači hleba i čokolade, železničari i kamiondžije, mesari i kobasičari, strujadžije i petroldžije, mašinci i livci i svi ostali koji su zavisili od jugoslovenskog tržišta
Bio sam u zabludi.
I UJDI i sindikalizam ove vrste pojavili su se kasno.
Nacionalističke priče o posebnosti i ugroženosti svake od nekadašnjih Jugo nacija, postale su dominantne, uverljive i daleko privlačnije od bilo kakvih drugih zdravorazumskih tumačenja i objašnjenja. U toj situaciji, najbolje su se snašli komunisti, koji su dekretom ukinuli sopstvenu partiju, proglasili nekakvu demokratiju, presvukli se u ruho socijalista, grabeći bez skrupula i srama i najcrnje nacionalističke programe iz ovdašnjih kafana, kao nekada «oni» iz minhenskih pivnica, nestrpljivo čekajući ono glavno, ono što se kuvalo u glavama naci-književnih autoriteta i ekstremno nacionalno nastrojenih akademika: «Memorandum», nacionalni program, u izdanju Srpske akademije nauka i umetnosti. Jedan od najcrnjih i najsramotnijih dokumenata proizvedenih oa ovom prostoru. Istovremeno, jedan od tvoraca ovog memoranduma, književnik Dobrica Ćosić, nekadašnji član Centralnog komiteta, proglašen je za «Papu srpske nacije», izdana su mu sabrana dela medju kojima je najpopularnije delo nosilo naziv: «Vreme smrti». Jugoslavija se raspala. Otada je ova zemlja počela vrtoglavo da se vraća u prošlost. Srbija je počela da se udaljava od svega i sveta, na scenu su stupili mitovi i mitomani, legende su postajale istorija, stvarnost je potopljena u aršinu prošlosti, sve stvari su dobile pravac kretanja u ništa, nigde i nikamo. Svaka pomisao na promene, razmišljanje o budućnosti, podizanje glasa, upozorenje, tonulo je u kolotečinu ludila nacionalizma.
Prvi saziv NEZAVISNOG SINDIKATA RTB 
Nezavisni sindikat RTB je bivao sve usamljeniji ali nastavio je da se bori u jedinom mogućem pravcu, isključivo u političkim vodama, nastojeći da očuva sve obesmisleniju profesiju i čast novinara ili ono što više niko nije mogao da spasi.Zbog te borbe za profesiju, ovaj sindikat je nazvan i «Novinarski», a zbog jednolinijske borbe, iz njega su otpali montažeri, snimatelji, rasvetljivači i drugo produkciono osoblje koje je osnovalo poseban Strukovni sindikat radio, filmskih i TV radnika, što je znatno oslabilo sindikalizam u RTB-u. U medjuvremenu, zarad ratnih ciljeva, režim je sve čvršće uzimao kontrolu nad medijima i pretvarao ih u poluvojne ustanove. Gušen je svaki otpor, konačno, 1993. godine, dolaskom jednog od prvih ljudi iz najužeg okruženja Slobodana Miloševića, Milorada Vučelića , sa RTB-a je otpušteno preko 1300 članova Nezavisnost sindikata i njihovih simpatizera. Na samom RTB-u ostalo je još oko 300 članova koji su atumatski bili blokirani. Ratovi su uveliko buktali na ovim prostorima, Vukovar je već bio srušen, brojni gradovi u Bosni, Sarajevo je opsedano i granatirano, mračna politika bila je u daljnjem usponu, nezaustavljiva, neranjiva i nepokolebljiva. 1997. godine, otpušteni članovi Izvršnog odbora Nezavisnog sindikata, obavestili su tadašnjeg Generalnog direktora RTS, da je ovaj Sindikat ukinut i da se ubuduće ne ubira članarina preostalom članstvu. Tako sam prestao da budem član bilo kakvog sindikata.
Postao sam osnivač Beogradskog kruga, Udruženja nezavisnih intelektualaca, koji je radio u nekoliko pravaca: mirotvoračkom, solidarno, spašavanju nekakvog ugleda Beograda i nekih Beogradjana, održavaju veza sa ostalim centrima na Balkanu, pomaganju ugroženima u Bosni i Sarajevu, pomaganju na izvlačenju bespomoćnih iz ratnih zona, objavljivanju knjiga, održavanjem seminara i sesija, nekih manjeviše uspelih manifestacija u Beogradu i trupkao u mestu, nemoćan da ne bilo koji način ugrozi sistem i zaustavi zaslepljivanje nacije.
Možda ću jednog dana sam sebi priznati: i UJDI, i Nezavisni sindikat, i Beogradski krug i sve manifestacije, služile su za samozavaravanje, umirivanje ono malo savesti, da nam se čini da nešto činimo da smo eto pokušali, da učestvujemo sa nečim što nikome ne treba, budemo tamo gde smo nepotrebni. Prilično depresivno i zaludno postojanje koje je trajalo deset godina, sa sve manje novca u džepu, sa sve manje prijatelja i sagovornika koji stvarno mogu da te čuju i vide, sa udaljenom rikom artiljerije, zvižducima raketa, galamom koju više nisam mogao da podnesem sa javom kao ružnim snom, besmisleno tumaranje kroz grad koji je sve manje bio prepoznatljiv, sa zakrpljenim pantalonama, glavoboljama, telefonom iz koga više nisu dopirali dobri glasovi Splita, Bitolja, Maribora, Mostara.
Onda na sve to, dogodio se i rat na Kosovu, NATO bombardovanje, svi ti visokoleteći avioni koji su se presijavali na mesečini, sevanje eksplozija u samom gradu, zamračenje uma i ulica, izbezumljena deca po skloništima, raketiranje Telelvizije u kojoj smo svi mi zaposleni, morali da danonoćno dežuramo, i gde je u tom bombardovanju izginulo 16 radnika. U čitavoj toj nesreći delovala je monstruozno lansirana vest, da je poginulo 16 novinara RTS. Vest je lansirala stravična propagandistička mašinerija samog Informativnog programa RTS, glavni štab režima, odakle se vodio «pobedonosni medijski rat» uperen protiv čitavog sveta. Ta, takva vest, nažalost obišla je čitavu zemljinu kuglu. Svima se dopala priča o poginulim novinarima. Mnoge medjunarodne novinarske asocijacije pustile su gorke suze izrazile oštre proteste zbog pogibije «novinara». Tek mnogo kasnije, posle nekoliko meseci, ova laž je razbijena, na svetlost su izašla istina da su u jezivom bombardovanju stradali majstori, tehničari, radnici obezbedjenja, snimatelj šminkerka, tačnije televizijska sirotinja, ona sa najnižim primanjima, koji su jedva sastavljali kraj sa krajem, izginuli u bušnim cipelama i sa praznim džepovima, ucenjeni da budu tu, na meti, da budu taoci, jer u protivnom izgubili bi i ono malo socijalne sigurnosti koju pruža stalni radni odnos i u najmizernijim uslovima života. Mislim da je tada većini u kolektivu RTS postalo jasno da se nalazimo u rukama mračnih sila, rukovodiocima koji imaju bukvalno dozvolu za ubistvo, i pljačku, potpuno neodogovorni i raspušteni, bahati, materijalno politički obezbedjeni, nepristupačni i nedodirljivi.Tada je većini postalo jasno da smo svi zajedno taoci režima.
Otada su stvari počele da se menjaju u glavama zaposlenih. Počela su jasna i glasna izražavanja nezadovljstva, sahrane i komemoracije poginulima, postojale su manifestacije za izražavanje nezadovoljstva, počela su i prva protestna odbijanja izvršenja zadataka. Direkcija je odgovorila tako što je veliki broj zaposlenih poslat na privremene prinudne odmore.
Bilo je potrebno da prodje čitava godina pa da se svo nezadovoljstvo zaposlenih počne jasnije i čvršće da artikuliše. Odmah posle septembarskih izbora 2000. godine, kada je režim pokušao ponovo da negira izbornu volju gradjana, i kada se u čitavoj zemlji pokrenuo talas nezadovoljstva, pojavile su se skupine radnika po radnim jedinicama i sektorima, isprva uzdržane, potom i sve žešće i otvorenije u zahtevima za promenu uredjivačke politike Informativnog programa i traženje smene svih odgovornih rukovodilaca i glavnih urednika. Mislim da su se prvi javili urednici i saradnici III programa Radio Beograda sa velikim ugledom, koji se bave isključivo kulturno-umetničkim delima i stvaranjem, zatim su se oglasili simfonijski i džez orkestar, na to i hor, Obrazovni program, Kulturno-umetnički, TV produkcija, Tehnika radija, Tehnika televizije, Muzički program. Rukovodstvo kuće odmah je reagovalo oprobanom metodom davanjem momentalnih otkaza, ali otkazi su izazvali i širili nezadovljstvo. Bilo je jasno, da sve te razdvojene grupe nezadovoljnika, treba nekako usmeriti i objediniti. Konsultovani su ljudi iz UGS «Nezavisnost» i tamo je dogovoreno da se pokuša sa okupljanjem svih grupacija i pojedinaca upravo pod firmom ovog Sindikata. Tako je na nekoliko dana, pred velike promene., 5. oktobra, unutar RTS ponovo proradio Sindikat «Nezavisnost». Odmah je objedinjen rad Sindikata «Nezavisnost» i Nezavisnog strukovnog sindikata radio, filmskih i televizijskih radnika. Trećeg oktobra, na zajedničkom zboru, sastavljen je štrajkački odbor koji su činili predstavnici svih radnih jedinica: Jugoslav Djordjević, reditelj, Miroslav Božić, sektor saobraćaja, Dragutin Ćirković, tonski snimatelj, Saša Djordjević, režiser programa, Marija Kovač, urednik kulturne redakcije, Miroslav Avramović, kamerman, Jovan Pavliček, urednik zabavnog programa, Vesna Gavrik, montažer, Dragutin Milanović, pomoćnik režije, Milena Vučetić, tehnički sektor, Voja Popović, snimatelj, Velibor Hajduković, ton majstor, Mileta Kečina, arhivar, Bojan Bosiljčić, urednik kulture, Ljiljana Stefanović, video mikser, nataša Mićević, realizator programa, Božidar Kalezić, reditelj, Nikola Nešković, urednik muzičkog programa,Vojin Živanović, ERC i Miodrag Zupanc, Obrazovni program – predsednik Štrajkačkog odbora.
Na sastanku Štrajkačkog odbora, doneta je odluka da se 5. oktobra ponovo okupe radnici RTS i izglasa odluka o generalnom štrajku. Istoga dana, u Beogradu je bio najavljen veliki narodni protestni miting, na koji je od ranog jutra stizao veliki broj ljudi iz raznih krajeva Srbije, koji su se okupljali na prostoru oko Savezne skupštine. Zbor radnika RTS sazvan je u Aberdarevoj ulici, pored zgrade televizije, kraj spomenika «ZAŠTO» – izginulima u bombardovanju. Ljubaznošću ljudi iz pozorišta «Duško Radović» zbor je preseljen u prostranu salu i dobijeno je ozvučenje. Predlog Štrajkačkog odbora o generalnom štrajku, odmah je bez ustezanja i dilema prihvaćen. Odmah je postavljeno pitanje o nekim radikalnijim potezima, pa je predloženo da se učini sve što je u našoj moći, da se program odmah prekine ugasi ekran. I taj predlog je odmah usvojen, iako većina u sali nije imala predstavu kako to može da se izvede ? ! Ipak, bilo je i onih koji su to znali, na primer inž. Milena Vučetić, koja je izašla na pozornicu, izvukla mobilni telefon, iskucala odredjeni broj, zastala i pitala članove Štrajkačkog odbora, da li stvarno žele da se ugasi ekran? Naravno da smo hteli!!! Onda je ona pozvala nekog u tehnici i jednostavno naredila da se pritisne odredjeno dugme. Tako je, prvi put u istoriji TV Beograd, ugašen ekran. To je bio prvi ozbiljan signal čitavoj Srbiji, da se u Beogradu nešto ozbiljno dešava. Na ulicama svih većih gradova, pa i u glavnom gradu, od ranog jutra ljudi su bili na ulicama. Vladala je posebna atmosfera i osećao se naboj u vazduhu, premda većina, poučena iskustvima prethodnih okupijanja, nije mnogo očekivala od ovog, novog izlivanja i izražavanja bunta. U ime Štrajkačkog odbora, na binu ispred Savezne skupštine, pred masu okupljenih gradjana, izašli smo Bojan Bosiljčić i ja, da saopštimo vest o štrajku na RTS i pročitamo saopštenje. Naravno, nikada neću zaboraviti tu masu sveta koja se prostirala u nedogled, njihov žamor, kretanje u raznim pravcima, napetost i iščekivanje. Neću zaboraviti i trenutak kad smo predstavljeni, momenat kad je nastalo kolebanje, da li da nam, kao i uvek zvižde, zatim i momenat kada smo objavili štrajk, muk koji je nastao za trenutak, zatim erupcija odobravanja koja je pratila čitanje našeg saopštenja. Sećam se da je ta bina bila veoma improvizovana, gotovo neisgurna, ne sećam se kako sam se popeo, ni kako sam sišao, sećam se hiljadu ruku koje su me tapšale, pružale da se rukuju, glasove koji su gotovo jedno isto ponavljali: «Vas smo čekali» i tako nešto slično. 
Ne znam ni kako smo se progurali kroz tu zgusnutu gomilu. Stvari još nisu bile ni započete, vladala je i dalje neizvesnost, mogućnost intervencije policije i vojske, bio sam i hrabar i uplašen, pomiren sa svim otkazima i mogućnostima u slučaju još jednog neuspeha gradjanskog bunta, imao sam samo jednu želju, da u toj gužvi pronadjem svoju ženu, da budem sa njom, da je nekako zaštitim ako dodje do intervencije i tuče. Zbog toga sam išao kroz tu gomilu u raznim pravcima i sve prijatelje pitao za suprugu. Nisam je našao i zbog toga je u meni ostala zebnja. Onda su stvari počele da se odvijaju očekivanom intervencijom milicije. Ne znam kako je sve to počelo, ali našao sam se b ez žene u suzavcu, u stampedu gomile, već je počeo požar u Skupštini, video sam da gori i Televizija u Takovskoj, čula se i pucnjava, video sam i čuveni bager, dosta naoružanih ljudi u čudnim uniformama, neke policijske odrede koji su odbijali da intervenišu i stapali se sa narodom, video sam i nove policijske snage, užasan metež, bežanje sa jednog mesta, vraćanje natrag. U čitavoj toj gunguli, uspeli smo da se nadjemo nas nekoliko iz Štrajkačkog odbora i dogovorimo hitan sastanak u centrali Sindikata «Nezavisnost». Nisam verovao da će bilo ko doći, ali u zakazano vreme, gotovo čitav Odbor je bio tamo. Nismo mnogo pričali, stvari su se dogadjale kako su se dogadjale, zgrada u Takovskoj je bila u plamenu, odlučili smo da odmah krenemo i zauzmemo zgradu Televizije u Košutnjaku, gde je Master, Terminal, tačnije glavni tehnički emisioni centar. 
Odlazak u Košutnjak nije ni malo bio jednostavan, trebalo je proći kroz košmar na ulicama, kroz brojne policijske kordone, izaći iz centra i putovati 10 kilometara do zgrade u šumi Košutnjak. Razleteli smo se na sve strane u potrazi za parkiranim automobilima. Sticajem okolnosti, i ludačkoj vožnji mladog vozača iz Nezavisnosti, vozeći kroz brojne prepreke naoružane i nenaoružane grupe, policiju, vojna vozila, obilazeći blokade vožnjom kroz šumske puteljke, medju prvima smo stigli u Košutnjak. Kažem, medju prvima, jer tamo je pred ulazom, na parkingu već bio inžinjer Radiša Petrović, jedan od naših vodećih stručnjaka i naravno, štrajkač. Zgrada pred nama je bila u polumraku, stajali smo neodlučni na parkingu, znajući iz iskustva da su sve zgrade radija i televizije, u ovakvim situacijama, pune specijalnih trupa policije i vojske krenuli prema ulazu. Na naše iznenadjenje, unutra smo zatekli dva prilično preplašena portira, koji su se krili iza nekakvog ormana i koji su odmah pitali: «Šta se to u gradu dešava?». Zgrada je bila potpuno prazna. Veoma brzo pristigli su i ostali štrajkači, tehničari, radnici, članovi UGS «Nezavisnost», većinom livci, koji su došli sa nekim motkama da nas čuvaju i obezbedjuju. Svi smo krenuli užurbano da radimo, da se dovikujemo, odlučujemo o raznim stvarima koje su bile moguće i nemoguće, tehnika je ustanovila da je neko izvršio diverziju u masteru i da će trebati vremena da se uspostavi čitav sistem. U medjuvremenu su dolazili glasovi iz telefona i onih koji su nkandno pristizali o nekakvim tenkovima koji se kreću u našem pravcu, pričalo se i o nekim specijalnim jedinicama koje dolaze iz Rakovice, videli smo nekakvu vojsku kako zauzima položaje iza naše zgrade… ali više nismo mislili o tome. Grupa kojoj sam ja pripadao, razmišljala je o tome kako da započnemo program; Predloženo je da na ekran stavimo telop sa nekakvim natpisom, a da ispod toga pustimo neku od nezavisnih stanica Indeks ili B-92. Neko je predlagao da se pusti TV Crna Gora, neko je jurio da pronadje snimatelje, nismo znali da li su spašene kamere. U toj gužvi, ništa pametnije nismo smislili nego da za početak na ekran pustimo telop sa «inventivnim» naslovom «NOVA RTS – uskoro počinjemo sa redovnim programom». Na sreću, brzo su se pojavile kolege iz VIN-a, Video informativnog nedeljnika, nezavisna produkcija, koji su doneli brdo kaseta sa tek snimljenim materijalom, potpuno nemontiranim i snimcima dešavanja od prethodnih dana. Program je mogao da počne.
Ostalo je da se reši samo još pitanje uspostavljanja tehničkog sistema, ali stvari su tu već bile gotovo spremne. U tom se pojavila i specijalna jedinica, do zuba naoružanih ljudi iz obezbedjenja DOS-a, koji su doneli veoma alarmantne vesti o kretanju i pristizanju vojske i policije iz pravca Banjice. Oni su zauzeli prostor ispred zgrade i pregovarali sa nekim vojnim jedinicama iz zgrade. U toj gužvi, svi ti naoružani, samo su povećavali nervozu, užasno su me nervirali, bio sam predsednik Štrajkačkog odbora, osećao sam se pozvan da ih sve izbacim, i to mi se vrtelo u glavi, a opet, djavola bih mogao to tek tako da izvedem. Stvari su dobijale svoj tok, važno je bilo pokrenuti program.
Niko više ne može tačno da kaže koliko je bilo u minut tačno vreme, kada je počeo program, ali sigurno je to bilo negde posle 21 časa. Tada je konačno sredjen studio, uspostavljen je tehnički sistem (veza terminal, master, releji, režija programa, studio), tada su se upalile kamere i na toj NOVOJ RTS prvi se pojavio član Štrajkačkog odbora, inače urednik u programu za kulturu, književnik, Bojan Bosiljčić i pročitao sindikalno saopštenje:
«U situaciji u kojoj je ugrožen sam opstanak naše države, mi, radnici Radio televizije Srbije, organizovali smo Štrajkački odbor u kome su svi predstavnici svih proizvodnih segmenata naše Kuće. Danas smo stupili u Generalni štrajk i na taj način izrazili naše najdublje neslaganje sa uredjivačkom politikom RTS-a koja je u proteklim godinama narušila sva profesionalna i moralna načela novinarskog posla.
Narod je na ulicama, talas štrajkova se širi čitavom zemljom, više nećemo da se sa ovog ekrana sve to bezočno prećutkuje, a sam narod proglašava najvećim državnim neprijateljem.
Više ne želimo da budemo režimski novinari. Ne pristajemo više na stid pred rudarima, radnicima, pred svojom braćom i svojom decom. Učinićemo sve što je u našoj moći da ova naša Kuća, RTS, postane televizija ovog naroda, zbog toga smo mi iz Sindikata Nezavisnosti, odlučili da stvari preuzmemo u svoje ruke i pokrenemo program Nove RTS. Apelujemo na sve svoje kolege, članove sindikata, kao i buduće članove, da se priključe našim naporima i Generalnom štrajku kojim želimo da vratimo dostojanstvo profesiji i Radiju i televiziji.
Sada više nije vreme za strah. Ovim štrajkom mi ne rušimo postojeću Televiziju i Radio koji su delovanjem našeg rukovodstva već odavno srušeni. Mi ovim štrajkom gradimo Novu RTS».
Štrajkački odbor
Sindikata «Nezavisnost»
Potom je Bojan predstavio prvog gosta u studiju, jednog od lidera Demokratske opozicije Srbije, Nebojšu Čovića, koji je izmedju ostalog, uputio apel gradjanima da se prestane sa razbijanjem, napadima i izazivanjem požara i da se strasti polako umiruju. Onda su emitovani tek doneti snimci o dešavanjima na ulicama, nemontiran materijal o štrajku rudara Kolubarskog rudnika, mitinzima po gradovima Srbije, kombinovani sa spotovima do tada zabranjenih pop i rok grupa, a redjali su se i drugi gosti, lideri DOS-a: Zoran Djindjić, Vojislav Koštunica (u tom trenutku još uvek ne-priznati Predsednik Jugoslavije), Dragoljub Mićunović… U čitavoj zgradi, po svim holovima i hodnicima, bilo je kao u košnici, a stalno su pristizali novi: zaposleni, otpušteni, oni na prinudnim odmorima, penzioneri RTS-a, razne ličnosti iz javnog života, gradska muvala, radoznalci…većina njih sa raznim suvišnim i nesuvišnim predlozima, mogućim i nemogućim idejama, čitavim projektima, šta sve treba odmah da se emituje i uradi, kako treba braniti zgradu od sve više i više najavljivanih upada vojske i policije, koga još treba pozvati, koga treba kazniti i sl. Ipak, najveći deo ljudi došao je tek tako, da bude tu, da ne smeta, tek da učestvuje u čitavoj toj napetoj, ali ipak, veseloj i svečanoj atmosferi, koja je sve više prerasla u feštu i trajala do duboko u noć, prekidana nervozama, strahovima, nevericama, euforijama i to sve uz besplatno deljenje sendviča, kafa, sokova i piva (zabranili smo sav ostali alkohol), sve na račun novog Sindikata «Nezavisnost» RTS koji ni tada, ni sada, nema ni prebijene pare. Ali ko je tada mislio o tome ? ! Lično sam potpisao sve račune! ?
I sutradan, u televiziji Košutnjak vladala je velika gužva. Tu su bili gotovo svi oni od prethodne večeri, a pristizali su i novi. Program je pravljen krajnje spontano i improvizovano, po principu – svako poznat i merodavan bio je dobrodošao u otvoreni studio. Emitovan je i svaki dobro snimljen i aktuelan materijal. Puštene su zabranjene emisije, privatne i alternativne produkcije donosile su svoje materijale, za režijskim pultom smenjivali su se vrhunski profesionalci, mnogi od njih, godinama nisu ulazili u TV. Jedna manja grupa urednika i programskih ljudi, sa manje ili više uspeha, pokušavala je da koordinira program i kako-tako kontroliše situaciju, sve to je pratila i grupa sjajnih producenata i organizatora koji su činili čuda. Ipak, kako je dan odmicao, dolazilo je do prvih nesporazuma, sudara ideja, saplitanja oko kompetentnosti i primata, a onda su počeli da se pojavljuju i ljudi koji su se pozivali na autoritete raznih političkih ličnosti, kao predstavnici raznih stranaka i struja, novopečeni revolucionari, navodni disidenti, svi sa svojim idejama i pravima da uredjuju i odredjuju. Sve te mutivode, dovele su u ozbiljno pitanje dalji noramalan tok odvijanja programa. Na sreću, gledaoci ništa od toga nisu primetili, mi smo na sve moguće načine smirivali najstrastvenije i pravili kompromise.
Trećeg dana, euforija je splasla. Uveli smo strožu kontrolu ulaska u zgradu, gužve po hodnicima i studijima su se znatno smanjile. Počeli smo da organizujemo rad u redakcijama i odatle dobijamo programe i ideje, ali program je i dalje bio prilično improvizovan i bez pravog koncepta.
Opet, neki su smatrali da je ovakav program «razbarušeno-revolucionarno šarmantan» i da ga treba održati i dalje, ali nama koji znamo kako se gradi profesionalni program, bilo je jasno da to tako neće moći dugo da traje. Bilo je potrebno nešto konstruktivno da se uradi.
Nalazili smo se u nečemu što je bila i zamka, u obezglavljenoj kući, iz koje su pobegli svi glavni rukovodioci i urednici , gde je neko, trebalo da preuzme odgovornost za rad u kući. Nikoga na vidiku nije bilo osim Štrajkačkog odbora. Sazvali smo sastanak i posle burne rasprave došli do konkretnog rešenja koje smo odmah pretočili u saopštenje:
«Saopštenje za javnost Štrajkačkog odbora Sindikata «Nezavisnost» RTS»:
Zbog opravdanih bojazni da programi RTS mogu ponovo da postanu instrumenti političkih partija i raznih političkih struja, Štrajkački odbor odlučuje:
Počev od ponedeljka, 09.10.2000. godine, Štrajkački odbor preuzima program u svoje ruke. Nosioci takvog programa biće isključivo profesionalci svih struka – od novinara i urednika do tehničara i inžinjera – koji se do sadašnjim radom nisu kompromitovali.
Pred javnošću Srbije garantujemo da ćemo, ukoliko nam tehničke mogućnosti dozvoljavaju normalizovati program koji će biti uredjivan i vodjen isključivo po kriterijumima profesionalnih kodeksa. Takodje garantujemo da u našem programu neće ni na koji način biti zastupljene ličnosti i stavovi kakvi su godinama iritirale našu javnost i od nekog gledanog programa, stvorile predmet ismejavanja.
U programsko telo Štrajkačkog odbora RTS ulaze:
Informativni program – Gordana Suša, Umetnička redakcija – Radomir Putnik, Dokumentacija – Mileta Kečina, Zabavna redakcija – Jovan Pavliček, Kulturna redakcija – Bojan Bosiljčić, Muzička redakcija – Marija Kovač i Anja Roglić, Dokumentarna redakcija – Božidar Nikolić, Beogradski program – Branislav Guzina, Filmska redakcija – Mirko Zakić, Školska redakcija –Siniša Aleksić , Naučna redakcija – Ilija Cerović, Obrazovna redakcija –Danja Piskulidi, Ekološka redakcija – Biljana Popović Milić, Sportska redakcija – Dragan Andrijević, šef Tehnike – Radiša Petrović, Koordinator produkcije – Milena Stojićević, emitovanje programa – Pavle Milić i glavni koordinator Nenad Ristić.
U slučaju bilo kakvog ometanja našeg rada ili pokušaja neprincipijelnog uticaja na nas od strane bilo koje političke grupacije momentalno ćemo proglasiti odmrzavanje Generalnog štrajka.
Ove mere ostaju na snazi do zvaničnog formiranja javnih institucija, uključujući Radio Televiziju Srbije.
| U Beogradu, 08.10.2000. | Za Štrajkački odbor RTS
Miodrag Zupanc |
Zaista, od tog ponedeljka, uspostavljena je profesionalna programska šema i počeli su da se održavaju programski kolegijumi. Na mestu najosetljivijeg, najugroženijeg, zapravo potpuno srušenog Informativnog programa, postavljena je Gordana Suša, nekadašnji urednik i novinar TV Beograd, koja je iz naše Kuće otišla pre deset godina i upustila se u vode nezavisnog novinarstva, stekla veliki ugled i postala predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije, upravo one asocijacije, koja je pomno pratila rad režimskih novinara Informativnog programa RTS i u svim mogućim prilikama javno žigosala njihovo delovanje i protestvovala. Na mestu Glavnog koordinatora, formacijski, mesto v.d. direktora, postavljen je Nenad Ristić, novinar i nekadašnji direktor od 1985 – 1990. godine, tačnije, iz perioda pre eksplozije populizma i najave ratova na tlu Jugoslavije.
Uspostavljanje hijerarhije i programske šeme, pokretanje procesa proizvodnje, svima je donelo olakšanje. Kuća se vratila u funkciju, ljudi su počeli da rade. Ali, tada su nastali brojni administrativni problemi, pre svega zato, što je administracija bila u rasulu i pod najdirektnijom kontrolom bivšeg rukovodstva. Shvatili smo da i tu moramo da uspostavimo kakav-takav red i da u upravnim i finansijskim sektorima Kuće uspostavim o svoje poverenike. Tako smo došli u priliku da podelimo prve zaostale plate, tople obroke, dodatke za prevoz, da organizujemo povratak svih poslatih na prinudne odmore od 1993. godine, istovremeno da presečemo sve kanale za finansijske manipulacije preostalog rukovodstva i njihovih sledbenika koji su još uvek ostali u Kući, Usput su počela da se otvaraju razna dosijea, finansijski izveštaji i računi, koji su govorili o stršanim kriminalnim radnjama i malverzacijama koje su nanele ogromne štete sistemu i zbog kojih smo godinama po primanjima i platama bili na samom dnu društvene lestvice.
To je bio neizbežni ulazak u drugu složeniju fazu suočavanja sa konkretnim posledicama rušilačke politike prethodnog režima prema RTS i traženja konkretnih puteva izlazaka iz krize.
