Sindikat RTS "Nezavisnost"
11000 Beograd, Takovska 10
tel/fax: 321 1659
tel :321 1690
E-mail: rtsnezavisni@rts.rs
Dobrodošli na sajt sindikata RTS NEZAVISNOST
FORUM
AKTUELNO
| POČETNA | |
| O NAMA | |
| ISTORIJAT | |
| DOKUMENTI | |
| UČLANITE SE | |
| POMOĆ ČLANSTVU | |
| PIŠITE NAM | |
| LINKOVI | |
| FOTOGALERIJA | |
 |
FORUM |
 |
|
 |
|
 |
|
 |
|
 |
|
 |
|
 |
|
 |
|
 |
|
 |
|
 |
|
 |
|
 |
|
Naši članovi i svi posetioci sajta na ovom mestu mogu da postave pitanja, ukažu na svoje stavove, napišu tekst o aktuelnim temama i daju svoje predloge, razmišljanja i ideje u vezi sa radom Sindikata, situacijom u RTS-u, našim sajtom i ovde objavljenim stavovima.
Forum, u ovoj fazi, neće funkcionisati po sistemu direktog objavljivanja vaših mejlova, ali ćemo svaki zanimljiv stav, tekst i predlog razmotriti i objaviti.
09. septembar 2009. god.
Novinari imaju pravo da kritikuju javni servis
Evropski sud za ljudska prava u Strazburu jula 2009. stao je uz novinare javnih medija i povodom slučaja jedne poljske tv novinarke presudio da imaju pravo da kritikuju svog poslodavca - javni televizijski servis.
"Novinar ima pravo da kritikuje poslodavca ako je to u javnom interesu a kažnjavanje te kritike predstavlja kršenje slobode govora", presudio je tribunal u Strazburu povodom afere oko novinarke poljskog javnog televizijskog servisa TVP iz Vroclava Helene Vojtas Kalete koju je rukovodstvo kaznilo zbog njene kritike ukidanja kulturnih programa.
Ceo proces otpočeo je još od 1999. godine, kada je Vojtas Kaleta u otvorenom pismu zajedno sa još nekim kolegama i kompozitorima protestovala što TVP izbacuje klasičnu muziku iz svojih programa, što su njeni šefovi podveli pod paragraf "kaljanje ugleda poslodavca."
"Kaznili su me opomenom, jer kao šefa sindikata nisu mogli da me izbace. Ali povodom tog proteseta izbačeno je šest mojih kolega pod raznim izgovorima. Meni su oduzeli 12 emisija, ostala mi je jedino emisija o manjinama, koju nisu mogli da ukinu", rekla je za današnju "Gazetu viborču" ova poljska novinarka.Lojalnost se "ne kosi" sa iznošenjem kritike
Poljski sudovi odbili su tužbu Vojtas Kalete jer su novinara javnog medijskog servisa tretirali kao i svakog drugog radnika u privatnoj firmi.
Upravo kulturna misija u poljskim javnim medijima ponovo je u žiži interesovanja javnosti, jer je kulturni program u kome ima malo komercijalnog interesa prva žrtva ekonomske krize i kresanja budžeta.
"Njena kritika nije bila rukovodjena zlom namerom. U sluccaju novinara lojalnost prema poslodavcu ne sme da ih liši prava da se čuje njihov glas u javnoj debati", zamerio je poljskim sudijama Evropski sud za ljudska prava."Ta presuda treba da stavi do znanja novinarima i njihovim
poslodavcima da kritika javnih medija, ukoliko ne ispunjavaju svoje programske obaveze i rade protiv javnog interesa u stvari jeste i obaveza novinara", prokomentarisao je presudu i Adam Bodnar iz poljske Helsinške fondacije.
24. jul 2009. god.
Krivična prijava NUNS-a
Nekadašnji direktori Politike i RTB-a Živorad Minović i Dušan Mitević, književnici Brana Crnčević, Dobrica Ćosić i Matija Bećković, ratna reporterka Televizije Novi Sad Milijana Baletić, nekadašnji dopisnik Rojtersa Vjekoslav Radović, samo su neka od imena koja se pominju u krivičnoj prijavi koju je Nezavisno udruženje novinara Srbije podnelo Tužilaštvu za ratne zločine protiv NN lica u Radio-televiziji Beograd, Radio -televiziji Novi Sad, Politici i Večernjim novostima, zbog širenja lažnih informacija za vreme ratnih sukoba u Srbiji devedesetih godina prošlog veka.
U krivičnoj prijavi NUNS-a se navodi da je Politika krajem januara 1991. objavila komentar Milorada Vučelića da se „moramo do kraja i bez iluzija i samoobmana suočiti sa činjenicom da se u Hrvatskoj, među Hrvatima, do sada nije našao niko ko bi izrekao bar jednu reč osude javnim planerima kasapljenja i novog ustaškog genocida nad Srbima i svim drugim nepoćudnim“.
Komentar Slavka Budihne, objavljen 16. februara na RTB, optužuje Srpski pokret obnove da je „produžena ruka ustaškog hrvatskog režima“. U tekstovima „Zločini na salašu“ i „Štit od talaca“, koje su Večernje novosti objavile 13. novembra 1991. i 20. novembra iste godine, autori T. Bakić, D. Stojić i M. Petrović pisali su o hrvatskoj „životinjskoj prirodi“. O hrvatskom „varvarstvu“ pisalo se u istom listu u tekstovima „Ustaše ubijaju - i svoje“ i „Krajišnici zauzeli Saborsko“ 12. i 17. novembra 1991, a potpisnici su N. Nenković, M. Janošević i M. Bošnjak.
Milijana Baletić, ratna reporterka Televizije Novi Sad, koju gledaoci pamte po izveštavanju sa prvih linija fronta u Dubrovniku i u Vukovaru, nije štedela reči da opiše šta rade „ustaški koljači“ i da na mahove iskritikuje one koji im ne pružaju otpor.
Vest o „masakru“ 41 deteta u osnovnoj školi u Borovu, naselju u Vukovaru, 20. novembra 1991. prvo je objavio tadašnji dopisnik agencije Rojters Vjekoslav Radović, a zbog demantija koji je sutradan usled io, njemu je u toj kući uručen otkaz.
Takođe, u krivičnoj prijavi se navodi da je agencija Tanjug bila glavno pomagalo RTV Beograd i „patriotskoj“ štampi. Jedan od primera je da je u izveštaju iz Vlasenice u Bosni, koji je prenela Politika 1. oktobra 1992, reporter Tanjuga, uz sve gnusne detalje mučenja, preneo kako su Srbe u Bosni pekli na ražnju.
23. april 2009. god.
Zloupotreba desetogodišnjice pogibije radnika RTS
Dvadesettrećeg aprila 2009. navršilo se deset godina od pogibije 16 radnika RTSa prilikom NATO bombardovanja NATO agresori su 23. aprila 1999. u 02.06 časova ujutru bombardovali odeljenje mastera s dva razorna projektila, a na radnom mestu poginulo je 16 radnika. Poginuli su Jelica Munitlak (27), Milovan Janković (59), Dragan Tasić (30), Dejan Marković (40), Milan Joksimović (47), Slobodan Jontić (54), Slaviša Stevanović (32), Nebojša Stojanović (26), Aleksandar Deletić (30), Ivan Stukalo (33), Tomislav Mitrović (61), Ksenija Banković (27), Siniša Medić (32), Branislav Jovanović (50), Darko Stoimenovski (25) i Dragorad Dragojević (27).
Nezavisno udruženje novinara Srbije i porodice poginulih radnika Radio-televizije Srbije zatražili su od Vlade Srbije i istražnih organa da u potpunosti utvrde istinu o stradanju 16 radnika RTS-a tokom NATO bombardovaja 1999. godine. Na okruglom stolu „Bombardovanje RTS - deset godina kasnije“ u Beogradu, oni su istakli da tadašnji direktor RTS-a Dragoljub Milanović, koji izdržava zatvorsku kaznu, nije jedini odgovoran za sve što se desilo.
Kako su ocenili učesnici skupa, deo vlasti i rukovodstva znao je da će ta medijska kuća biti bombardovana, ali su namerno žrtvovali ljude daa bi "pobedili" u propagandnom ratu protiv SAD i NATO. „Miloševićevi generali su, ne trepnuvši, žrtvovali 16 radnika televizije. Država je zaštitila saučesnike u zločinu, a sud propustio da proširi proces protiv nalogodavaca“, izjavila je majka pokojnog Nebojše, Žanka Stojanović. Ona je najavila da će porodice Specijalnom sudu uputiti zahtev da obnovi postupak i utvrdi ko je sve odgovoran za „ubistvo radnika“. Od Vlade porodice će tražiti video materijal o „poprištu tragedije“ koja se dogopdila 23. aprila 1999.
Predsednica NUNS-a Nadežda Gaće izjavila je da je to udruženje duboko uvereno da država i društvo moraju direktno i jasno da odgovore kako se moglo desiti da ljudi budu ostavljeni u Aberdarevoj ulici, u zgradi RTS-a, iako se znalo da će biti bombardovana.
Ona je dodala da na to pitanje moraju da odgovore današnje vlasti, iako nisu odgovorne za ono što se dogodilo.Na skupu su mnogi učesnici ukazivali da su osim Milanovića za bombardovanje RTS-a znali i tadašnji rukovodioci u toj medijskoj kući Milorad Komrakov, Dušan Jakovljević, Jovan Ristić i Dušan Vojvodić. Rade Radovanović, nekadašnji dopisnik Slobodne Evrope, rekao je da je od tadašnjeg ministra za informisanje Aleksandra Vučića dobio informaciju da je tih petoro ljudi znalo za bombardovanje.
Sindikat RTS "Nezavisnost" smatra da je gnusno i sramno agresivno ponašanje pojedinih udruženja i sindikata koji su pokušali da prisvoje obeležavanje godišnjice tragičnog bombardovanja RTS.
Tema za diskusiju je zloupotreba pojedinih sindikata i Udruženja koje prisvajaju ovaj jubilej. U agresivnom obeležavanju godišnjice bombardovanja RTS prednjačili su Udruženje novinara Srbije (UNS) čiji istaknuti član je bio Milorad Komrakov i Sindikat novinara RTS čiji čelnici su bili bliski saradnici Dragoljuba Milanovića.
09. mart 2009. god.
Deveti mart 18 godina kasnije
Navršava se osamnaest godina od velikih demonstracija demokratske opozicije Srbije održanih devetog marta 1991. godine u Beogradu.
Po mnogim mišljenjima tada započeta borba za demokratizaciju Srbije i slobodu medija još uvek nije okončana.
fotografije preuzete iz monografije “Deveti mart”
http://www.politika.rs/rubrike/Politika/Deveti-mart-krik-bune-i-nade.lt.html
http://www.youtube.com/watch?v=mK47D-swfWA
04. 05. 2008. god.
ŠTA ČEKA RADNIKE POSLE 11. MAJAObjavljujemo tekst predsednika UGS "Nezavisnost" povodom prvog i jedanaestog maja
07. 03. 2008. god.
Seminar o primeni kolektivnog ugovora
Sindikat «Nezavisnost» RTS priprema seminar o iskustvima u primeni kolektivnog ugovora. Pojedinačni kolektivni ugovor je u primeni u RDU RTS od novembra 2006.
Na seminaru će učestvovati stručnjaci iz i izvan UGS i predstavnici našeg Sindikata.
Predlažemo da članovi Sindikata dostave predloge tema koje bi bile predmet razmatranja i pitanja u vezi sa Pojedinačnim kolektivnim ugovorom za RDU RTS. Na seminaru će biti izložena iskustva rada Komisije RTS za praćenje primene Kolektivnog ugovora u kojoj učestvuju predstavnici reprezentativnih sindikata.
SEDAM GODINA OD PETOG OKTOBRA
Navršava se sedam godina od uspostavljanja “Nove RTS”.
Da li je ideja Petog oktobra mrtva i pripada istoriji ili ne?
Republička radiodifuzna agencija - glavni urednik SrbijeBranislav Čanak
Ima mnogo razloga zasto bi otvaranje muzeja socijalizma u Srbiji bilo najobičnijenije traćenje para. U muzej, naime, idu stvari kojih vise nema, ili su veoma retke. Socijalistički maniri u Srbiji su daleko od toga da budu retkost. Jedini problem je što te manire upražnjavaju oni koji su u vreme socijalizma bili deca, pa nisu bas sve popamtili kako treba. Zato mnogo improvizuju, otuda toliko, često i komičnog diletantizma.
Jedan od impresivnih eksponata živog muzeja socijalističkih manira je svakako Republička radiodifuzna agencija, poznatija pod operativnim imenom RRA. Nastala kako i dolikuje, autoritarnom političkom naredbom, tako je i nastavila - autoritarno, nedozvoljavajući nikakve prigovore ili pogovore. Sem, naravno, kako i dolikuje, kada mig dođe sa viseg mesta.
Kada jedna država ima RRA, nisu joj potrebni zakoni. Zakon je RRA. Ona prvo naredi RTS-u, javnom servisu evropske Srbije, da ne mora prenositi skupštinska zasedanja, jer to zakon ne nalaže. Onda, sutradan, naredi istom RTS-u, javnom servisu evropske Srbije, da mora bez pogovora da prenosi ta zasedanja, jer tako izričito nalaže zakon.
Neko će se ovde, verovatno, uznemiriti zašto RRA ni u prvom ni u drugom slučaju ne navodi o koja dva zakona je reč. Jer, sasvim sigurno, reč je o dva zakona, ako jedan kaže belo, a drugi crno. No, RRA, kao i ranije, ni ovaj put nije pogrešila. Reč je svakako o jednom zakonu, zakonu koji se skraćeno zove - RRA.
Mnogi u Srbiji ne znaju šta je to javni servis. Drugi, opet, misle da je javni servis ono što se njima pričinjava. U oba slučaja, javni servis je nedodirljiv bez obzira, dakle, da li je reč samo o neznanju ili smišljenom neznanju. Nedodirljiv je čak i kada RRA ne zna ili smišljeno ne zna o čemu je reč. Trebalo bi bar to sačuvati od njih. Ako i to prepustimo njihovoj isključivoj nadležnosti, ne zadugo potom, RRA će nam, po svom sui generis zakonodavstvu, pregledati i uređivati i privatnu elektronsku poštu. To uvek tako ide.
Za Granski sindikat medija Nezavisnost,
Branislav Čanak, predsednik
I Šef Misije Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju (OEBS) u Beogradu Hans Ola Urstad zabrinut je zbog uputstva Republičke radiodifuzne agencije (RRA)
"Misija OEBS je iznenađena i zabrinuta zbog ovog uputstva. Ono nagoveštava značajan uticaj RRA na uređivačku politiku medijskog javnog servisa, što je u suprotnosti s evropskim standardima u toj oblasti", navodi se u pisanoj izjavi Urstada.
U saopštenju se podseća da se svih pedeset šest država članica OEBS obavezalo da promoviše slobodu medija, što uključuje i uređivačku nezavisnost. Kako se dodaje, prema preporuci Saveta ministara SE, Zakonski okvir za upravljanje organizacijama medijskog javnog servisa treba jasno da obezbedi njihovu uređivačku nezavisnost i institucionalnu samostalnost. OEBS dodaje i da se u preporuci navodi da "nadzorni organi organizacija medijskih javnih servisa ne treba da imaju a priori kontrolu nad njihovim programom."
20. 11. 2007. god.Evropska komisija ocenila je da Srbija mora da uloži mnogo napora kako bi se u oblasti medija dostigli evropski standardi i posebno ukazala na to da rad Republičke radiodifuzne agencije zabrinjava.
Pored ostalog u saopštenju je navedeno da je zabrinjavajuće obavezujuće uputsvo RRA da RTS mora da prenosi sednice parlamenta, jer to predstavlja mešanje u uređivačku politiku javnog servisa.
RASPLET-RRA PRIZNALA PORAZ
Obavezujuće usputstvo odlukom Saveta RRA preinačeno u preporuku
http://www.rra.org.yu/srpski/prenosi.htm
Republička Radiodifuzna Agencija usvojila je krajem juna Kodeks ponašanja emitera (etički kodeks) koji je zbog krutosti obavezujućih normi izazvao negativne reakcije strukovnih novinarskih udruženja i medijskih stručnjaka. Zanimljiv tekst reditelja Gorčina Stojanovića u listu Blic posvećen je ovom pitanju.
Bratstvo licemera
Grupa gradana, nekakva cenzorska komisija, medijski žreci, društvo skrpljeno kojekakvim politickim kompromisima, blagoizvolela je propisati modne i erotske uslove pod kojima se ima odvijati domaci televizijski program.
Uslovi su jednako besmisleni kao i sastav tog tela, u kome se, opet polticko-civilizacijskim zamešateljstvom, našlo i jedno lice u uniformi. Mantija je, naime, uniforma, radna odeca, baš kao i lekaru beli mantil, da se podsetimo cuvene predsednicke budalaštine.
Erotski se sadržaji, tako, imaju emitovati samo kad sitna deca odu na spavanje. Ako su sitna deca, medutim, od onih koji ne vole da idu spavati onda kada njihovi roditelji misle da treba, šta se onda dešava? Možda bi se roditelje moglo kažnjavati, dopuste li, uzmimo, gledanje filma „Kad budem mrtav i beo“, tamo ima nešto putene strasti, pod uslovom da to delo bude emitovano u tacnom terminu. U prajmtajmu imaju se prikazivati samo fini sadržaji, poput onog rialiti-šoua u kome se gologuzi muškarci cešu po nezgodnim mestima, a od izolacije pomahnitale devojke sudaraju oskudno pokrivenim poprsjima.
Društveno licemerje, zasnovano na politickoj ravnoteži straha, ume dobiti monstruozne razmere. Umesto da roditeljima ostavi mogucnost da se daljinskim upravljacem služe kao sredstvom izbora, nekakva komisija piše pravilnik. Deca, medutim, trknu do kioska ili, još jeftinije, do kartonske kutije sa piratskim dvd, dvix ili kakvim drugim formatima, i pazare, recimo, Roka Sifredija u nekoj od njegovih klasicnih akcija.
Don Žuan imao je pravo: licemerje je danas u modi.
Napad na Dejana Anastasijevica opominje da skladište zla nesmetano funkcioniše
Pod prozorom tvojim
Branislav Canak
Da li je bombaš hteo samo da zastraši Dejana Anastasijevica, novinara nedeljnika Vreme, ili, cak, i da ga ubije? Nije malo onih kojima je razmatranje te distinkcije bilo poprilicno važno. Kao da je lakše biti novinar u Srbiji ako na tebe bacaju bombe vrlo pažljivo, tek da te zaplaše. Kao da to nešto znaci Dejanu Anastasijevicu. Kao da to nešto znaci nekom drugom Anastasijevicu, cija bomba tek treba da se nabavi iz bogate zaostavštine nepotrošenih oružja i oruda iz naših bratskih ratova. Problem je u tome što u tim zalihama nije samo obilje oružja, možete tu uvek, kada vam zatreba, naci ogromne kolicine nepatvorene mržnje, primitivizma, iskrivljene svesti o sebi i naciji, mrskoj Evropi, Andreasu Cobelu, Hagu i još kojecemu što, inace, i u teoriji i u praksi, cini onaj iracionalni deo ljudskog bica. To skladište zla neometano funkcioniše, cak i posle smrti svojih osnivaca, prvih koji su na ovim prostorima ponudili metak kao najbrži vid komunikacije.
Ne secam se da je iko posle onog našeg oktobra pokušao da bar smanji kapacitete tog skladišta. Ili je Ðindic za to platio glavom? Zašto srpski politicari, ovi koji su se deklarisali da su nešto drugo od Miloševiceve paradigme vladanja, misle da je dovoljno da skoce na noge lagane kada bomba tresne pod prozorom Dejana Anastasijevica? Mislim da je mnogo važnije da su to uradili ranije ne bi li sprecili da se to desi, nego da se zgražavaju kada se vec desilo. Mislim da je sada važno da shvate da je Dejan Anastasijevic samo jedna od epizoda procesa koji vec dugo traje, i da od njih zavisi koliko ce trajati u buducnosti. Na Dejana Anastasijevica bombu je bacio standard u ophodenju sa onima koji ne misle isto. S tim, što ce oni nastaviti da se tako ophode sa svojim suprotnostima, sve dok standard po kome deluju ne bude ugrožen i eliminisan iz javnog opticaja.
Standard je dogovoreni, opšteprihvaceni prostor izmedu minimuma i maksimuma. Dakle, kako je to svojevremeno postavio osnivac Miloševic, to je prostor izmedu psovke i bombe ili rafala iz kalašnjikova. Taj standard je i dalje u veoma širokom rasponu mera za komunikaciju. Mislim da bi mi trebalo nekoliko celokupnih izdanja ovog lista da nabrojim slucajeve kada su postoktobarske demokrate posezale za ovim standardom, istina, za njegovim blažim rešenjima, ali ipak iz tog arsenala.
Drugim recima, naš neprijatelj nije bombaš, pa cak ni onaj koji ga je poslao sa tom porukom, naš problem je što oni, primenjujuci važeci standard, misle da su u pravu. To znaci da ce opet udariti kada god im se ucini da na nekome treba primeniti neku od mera iz bogatog skladišta zla. Kampanjsko busanje u grudi kada nekom tresne bomba pod prozorom, nece rešiti ništa. Treba konacno zagristi kiselu jabuku i konacno biti drugaciji od Miloševica. Naravno, to podrazumeva da ta kisela jabuka može da znaci i gubljenje vlasti, ali zar nam nisu, baš ovi što nam sada kroje vladu, hiljadama puta rekli da sve što rade, rade zbog nas, dakle, i kada izgube vlast, to bi uradili zbog našeg dobra. Pa, onda, uradite to vec jednom. Oslobodite nas naše ogavne prošlosti, zatvorite skladište, ako je potrebno po cenu gubljenja vlasti.
TEMA - Knjiga “ Tišina u Aberdarevoj” Zorana Janića
U ovoj nedavno objavljenoj knjizi se tvrdi da je akcija bombardovanja zgrade RTS od strane avijacije NATO izvedena uz saučesništvo Vojske Jugoslavije i rukovodilaca Radio-televizije Srbije, sa ciljem da se stekne odlučujuća prednost u propagandnom ratu protiv međunarodne zajednicem, a zabeležene su i reči sagovornika na dan uoči napada da će 'žrtve biti zanemarljive' u odnosu na propagandnu korist.
"Iz dokumenata i pouzdanih svedočenja nesumnjivo sledi da su NATO i sam komandant savezničkih snaga u Evropi general Vesli Klark na vreme obavestili Miloševića o svojoj nameri da bombarduju RTS", rekao je autor knjige Tišina u Aberdarevoj Zoran Janić.
"Neposredni Miloševićevi pomagači bili su najviši funkcioneri RTS-a, koji su se na noć napada krili u blizini zgrade državne televizije, da bi se odmah posle eksplozije pojavili na licu mesta i snimili prilog koji je, kako se Milošević nadao, trebalo da zada presudan udarac u propagandnom ratu protiv Zapada", navodi on.
Prema njegovim rečima, Savezno ministarstvo odbrane, koje je u ratnim uslovima bilo nadležno za RTS, dopustilo je Milanoviću i njegovim pomoćnicima da ignorišu izričitu naredbu Savezne vlade o evakuaciji državne Televizije na rezervno mesto rada, u studije u Košutnjaku.
U bombardovanju zgrade RTS-a poginuli su
(27)
(27)
(25)
(26)
(27)
(54)
(59)
(30)
(30)
(32)
(32)
(61)
(50)
(47)
(40)
(33)
PRILOG II KOLEKTIVNOG UGOVORA - KOEFICIJENTI
Početna | O nama | Istorijat | Dokumenti | Učlanite se | Pomoć članstvu | Pišite nam
Linkovi | Fotogalerija | Forum